Огледи о аутошовинизму (југомазохизам као извор самомржње - II део)

       Југомазохизам је став да Југославију треба чувати без обзира на штету која ће по српски народ због тога наступити. Из претходног дела овог текста види се јасна развојна линија све већег узмицања српског чиниоца ради удовољавања другим конституентима југословенске заједнице. Изопачено схватање једног политичког савеза почело је утапањем сопственог интереса у заједнички тако да овај први потпуно нестане, наставило се непрекидним самопотискивањем и на крају завршило у аутошовинизму, који заправо није ништа друго до интериоризовани став свих релевантних политичких субјеката из појединих бивших југословенских република и покрајина о нама самима. Подсетимо се на тренутак појмова са часова физике – елонгације, удаљавања тела од положаја равнотеже, и амплитуде – крајње удаљености од тог положаја; непрестано подређивање жељамама других чланова југословенске заједнице било би елонгација, а аутошовинизам амплитуда једног несрећног кретања.

Брине ли се држава и за нас

“Држава се брине за нас” ˗ скрушено ми рече мој професор уставног права, вишемесечни заточник старачког дома ˗ “али, ипак, напиши нешто, нека се чује и наш вапај за слободом јер може бити да умрећемо а изаћи нећемо”. Ово оксиморонско „брижно заточење“ поче тако што је држава, још с почетка епидемије болести због вируса корона, у потпуни „карантин“ ставила све грађане у геронтолошким центрима, ваљда здравља им ради. Они су у поодмаклим, позним годинама па се сматрају најугроженијим. И то би на неко време било смислено, али пандемија се одужила, а реченица да „домови за старије неће бити отворени све док вирус потпуно не нестане“ (др Кон) постаде им доживотна казна. Ко је тај ко зна када ће овај вирус нестати и у најзабаченијем кутку планете? Нико, а вероватно никада ни неће сасвим нестати.

Нoшење војне и униформе цивилне заштите

Ношење војне униформе од стране појединих председника држава и министара одбране, посебно приликом посета војним јединицама у миру или рату, није новост нити реткост. Ношење војне униформе у таквим приликама је сасвим оправдано, под условом да за то постоји и правни основ.

Пробуђени наратив или неразумљиви поступак – осврт на двадесетпетогодишњицу погрома Срба

Овогодишњи, одавно ритуални тренутак сучељавања различитих тумачења Срба и Хрвата догађаја под називом „олуја“, када Хрвати ову активност обележавају као грандиозну војно-редарствену акцију ослобађања територије од српске националистичке претенциозности, а ми Срби се подсећамо на бесомучни погром који је изршен из националистичке хистерије, уместо да следи добро уходани сценарио уљуљкан на сопственој правоверности, суочио нас је нарушавањем добро негованог обрасца. Ово нарушавање, по мом скромном мишљењу, има вредан искорак у нади да постојећа мржња, у великој мери историјски утемељена у бројним жртвама, може да се трансформише у трагично сећање које треба на одређени начин превладати. Када ово пишем, не мислим на иницијативу да српски поликтички представник у хрватској влади буде присутан на церемонији обележавања овог датума, јер начин обележавања, како у Книну, тако и остатку Републике Хрватске је колективистичко кокетирање власти са народом кроз националистичку иконографију и острашћеност према било чему српском.

Промене које je донео Закон о науци и истраживањима

За годину дана од како је донет, Закон о науци и истраживањима (Сл. гласник РС, бр. 49/19) очекивано је донео значајна побољшања. Може се рећи да су сви који су учествовали у његовој изради урадили одличан посао, а посебно би начин на који су усвајане примедбе научне заједнице требао да постане модел елиминисања тензија и отпора према прихватању новог.

Хитна помоћ или хитан страх - ротације на улицама Новог Сада

Већ неко време уназад на улицама Новог Сада често се могу видети и чути возила хитне медицинске помоћи како се крећу са укљученим звучним и светлосним знаковима (тзв. ротација). Постало је немогуће видети возило хитне помоћи да се креће без ротације. Из појединих, пре свега, локалних медија може се сазнати да су становници Новог Сада узнемирени због те чињенице. Неспорно је да такво „дешавање на улицама“ побуђује пажњу грађана, те утиче да се запитају шта се то одједном дешава у граду. Посебно када се узме у обзир актуелна ситуација у држави која се тиче заразне болести COVID-19.

ФахКовИдиоти

Једном од најважнијих од ових друштвених аспеката масовних заразних болести Филип Стронг је 1990. године дао име које је више него успешно преживело пробу времена: епидемијска психологија. Проучавајући последице великих заразних болести кроз људску историју закључио је да сваку епидемију нове, изненадне и непознате заразне болести прате и три социјалнопсихолошке епидемије: а) епидемија страха, панике и сумње; б) епидемија морализације болести и стигматизације, в) епидемија акције и деловања. Оне се шире комуникацијом са човека на човека често и брже од болести и последице су им тешке јер чине зараженог социјално дисфукционалним. Као нарочите одлике њихове природе треба истаћи да имају снажнији потенцијал од саме болести: она напада само одређене демографске слојеве у друштву док социјалнопсихолошке епидемије нападају све без разлике. Затим, оне зависе не од снаге саме болести коју прате, него од снаге неизвесности која њу прати. Поимање и доживљај болести код људи им даје обим и енергију. Чак и слабе заразне болести ако су нове и непознате могу изазвати снажне социјалнопсихолошке епидемије које изазивају потпуну дезоријентацију народа.

Наука и привреда после пандемије узроковане вирусом COVID-19

Са сигурношћу можемо да констатујемо да је највећи део људске популације суочен са разним ограничењима и проблемима које до сада у свом животном веку нису сусретали. Једноставније речено, свет се налази (налазиће се) у огромној економској и друштвеној кризи, попут оних за време и после светских ратова. Такође, свака криза је уједно и изазов, јер се само њеним решавањем осигурава опстанак и даљи напредак. Овај прилаз може да буде основа да и ми сада у време ове кризе, размишљамо и правимо планове како после кризе, ослањајући се на наше научне-истраживачке потенцијале. Колико ће истраживања у науци моћи да нам помогну да превазиђемо кризу, зависи од само од постављених критеријума и пруженој шанси да истраживачи покажу своје могућности. Сигурно је да као први корактреба да се поставе критеријуми приоритета у погледу времена када ће резултати истраживачког рада дати свој допринос, пре свега локалној заједници (држави). Ова криза нам је на најједноставнији начин (по стоти пут) показала, да само оне државе које су у стању да имају ВЛАСТИТЕ заокружене системе у погледу хране, енергије и транспорта, имају највеће шансе да преброде овако тешке ситуације. Наравно, треба напоменути да и у овим системима су најважнији део добро образовани и школовани људски ресурси. Србија се показала да је једна од тих земаља, која у доброј мери располаже са добрим властитим ресурсима за производњу хране и енергије, као и солидним ресурсима за организовање транспорта људи и добара. Управо ова чињеница треба да буде полазна основа, за размишљање како се понашати (и радити) када настане стање после завршетка пандемије узроковане вирусомCOVID-19. Једно је сигурно, онај ко настави са истим прилазом који је имао пре ове кризе, неће имати озбиљне шансе да се брзо опорави и само ће наставити да трпи последице кризе. Не верујем да се пуно разликујем од других који размишљају на ову тему, и вероватно већина у сагледавању како наставити даље полази од следећих претпоставки:

Колико је заразан вирус хистерије?

У државама континенталне Европепостојискоро јединствен приступ у борби са САРС 2 вирусом који се сведено може описати као потпуно успоравање или чак заустављање друштвеног живота у комбинацији са ограничењима слободе кретања. Подражавање ове политике у Србији има низ лоших последица. Душевно здравље грађана трпи од последица масовне хистерије која се очитује у опустошеним рафовима у продавницама. Ово еуфорично махнитање се току полудневног полицијског часа претвара у депресију. Последице по народну привреду Србије верујем да не треба наводити јер су свима јасне, а њихов обим несагледив. Мере које Србија предузима могу се упоредити са лечењем болесника коме се, прво успорава, а на крају зауставља крвоток. Вероватно да вирус у таквом телу неће колати, али ће пацијент на крају бити мртав. Неке од ових мера тешко да се могу довести у питање: нпр. карантин запотврђено оболелеи држање на физичкој дистанци од других људи. Све остало, а нарочито ограничења слободе кретања у виду полицијског часа запотпуно здравеи карантина занепотврђено заражене, има сасвим успешне алтернативе које по свему судећи нису од стране наших здравствених власти озбиљно размотрене.

НА ПОКЛОН НЕОСВОЈЕНИ ГЛАСОВИ

Без готово икаквог одјека у јавности усвојене су, 8. фебруара т.г, измене државног и локалног изборног закона (ускоро и покрајинске одлуке) по којима се изборној листи политичке странке националне мањине додаје 35 посто гласова. Ако је освојила 1.000, рачуна се као да је освојила 1.350 гласова – технички, сваки изборни количник се увећава за 35 посто. Ћутање јавности чуди јер је ово далеко најбитнија промена изборних закона а коментаришу се, углавном хвалом, оне мање значајне: одредба о „одокативном“ смањењу законског изборног прага – цензуса, са пет на три посто (уместо да се размишља о „степенастом“ повећању цензуса) које је упитних последица по „демократизацију“ парламента. Већина листа које до сада нису могле да освоје, на пример, 180.000 гласова - око пет посто, биле су далеко и од 100.000 гласова – око три посто. Усуђујем се рећи да ни нова законска одредба о 40 посто мање заступљеног пола у представничким телима није пресудна по демократизацију Србије. У Народној скупштини ће уместо досадашњих 84-ро жена посланика бити тек 16 више - њих 100 (у парламентима Руанде и Боливије, на пример, жене су већина). Поклон у гласовима листама националних мањина вероватно је замишљен као компензација за олакшани цензус са пет на три поена (то је смањење за око 40 посто) чиме је, наводно, угрожен природни праг и резултат мањинских листа па се зато и увећава за 35 посто. Само је проблем у томе што таква законитост не постоји, већ је по Д’Онтовом методу расподеле мандата другачије – оволика промена цензуса неће утицати на изборни успех мањинских листа које иначе освајају један или два мандата. Евентуално, у случају да већи број „немањинских“ изборних листа пређе цензус од три посто, мањинска листа која има пет и више посланика (до сада је то у Народној скупштини био Савез војвођанских Мађара) могла би бити „ускраћена“ за један мандат.

ДАЛЕКО ОД СЛОБОДАНА – ПОВОДОМ 150 ГОДИНА РОЂЕЊА

Кажу да се први Слободан у Срба (вид. Време зла, Добрица Ћосић) родио пре 150 година у Новом Саду, као избеглица (1869). Прворођени Слободан, Јовановић, био је, како му име казује, мишљу либерал (слободар) који је природна права човека спајао са националном идејом слободе. Као дух жедан знања, био је један од најсвестранијих српских професора, ерудита, писац певљивог прозног стила (београдског), уставни правник, историчар, политиколог, социолог, есејиста, филозоф, критичар, елитни борац за српство унутар југословенства и много тога још. Онај ко је имао прилику да чита његове књиге (посебно српску историју под Обреновићима), могао је да препозна редак дар објашњавања сложених друштвених догађаја, процеса и законитости на начин да их свако може разумети. Потомак је српске авангарде (отац Владимир био је политичар од формата али и председник Српског ученог друштва, претече Краљевске академије), школован у Србији, Швајцарској и Француској који је радни век провео на Правном факултету у Београду, а стигао да буде и председник Српске краљевске академије.

Шта ће Војводини декларације?

Овогодишњој политичкој сеанси у Покрајини Војводини не види се краја. Управо је усвојена још једна скупштинска декларација покрајинске власти о потреби промене Устава („Декларација о потреби за покретање поступка измене Устава Републике Србије или доношење новог Устава Републике Србије“ – „…о потреби за покретање…“ је језички сасвим рогобатно). Декларација је, без могућности да силом права буде спроведена, обеснажен акт лишен циља (Покрајина није овлашћени предлагач промене Устава), трајности и, на концу, значаја. Само нова епизода о уобличавању покрајинске власти - о чему нас од пролетос тако ревносно, готово у реалном времену, информишу медији у Покрајини („Дневник“ поготово). Зановљене изјаве високих и мање високих војвођанских политичара о договору на помолу, о новој а старој коалицији, сасвим другачијој већини, концентрационој влади „народнога спаса“, довеле су обичног грађанина дотле да се више не сећа ни кад је ово почело, ни због чега, а поготово је тешко да појми кад ће политичка агонија престати и где то води. Ако и мало боље погледа он је сигуран само у једно - види да се са мењањем власти дешава ама баш ништа.

Коментар - Ђавољи адвокати

“Уредбa о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија” Службени гласник РС, бр. 94/11 и још три „бриселске уредбе“ (о преласку административне линије према Космету, о високошколским исправама и студијскиим програмима са Космета и о подацима из матичних књига за подручје Космета) су предмет оцене неуставности пред Уставним судом. Поступак је покренут још октобра 2012. године, али је тек јануара 2014. године донета одлука (опет са одложним дејством).

Јасно је да овако дуг протек времена није последица уставноправне компликованости ова четири предмета. У питању је дневнополитичко (а не опортуно) одуговлачење не би ли се политици дало што више времена, пре него што се ови акти Владе прогласе неуставним а што је по нашем уставном праву сасвим извесно. Генеза ових уредби је у девет рунди „дијалога Београда и Приштине“ (како се то тенденциозно и нетачно именује – као да су градови Београд и Приштина преговарали о неким својим градским темама) уз посредовање ЕУ, током чега су постигнути договори у неким управним областима. Претварање тада договореног (Борко Стефановић) у домаће право учињено је овим спорним владиним уредбама. Читава историја договараног (од 2010) има епилог у тзв. „Бриселском споразуму“ који је као „Извештај о политичком и техничком дијалогу са привременим институцијама у Приштини“ усвојен у Влади и у Народној скупштини (април 2013), а такође је потпуно уставно споран.

Слобода (не)избора - Бачки Грачац не сме пасти

Још ујутро у дану за гласање, у Бачком Грачацу је група гостујућих аргатлија и агитатора из предизборне кампање физички напала неколико бирача. Ту, крај бирачког места настао је обрачун па је гласање морало бити прекинуто. Не зна се ко су нападачи (кратко ошишани, црне јакне, црна аута), а нападнути су, као мештани, наравно познати. Њих су и брзојавне камере снимиле у улози нападача (брзо се то код Личана мења), док они други у повлачењу осташе анонимни. Муком би се све то свршило да није интервенисала оџачка и интервентна сомборска полиција, сачувавши од познатих непознате. Ко су они, сви питају, је ли то иста акцијашка група са прошлогодишњих избора у Србобрану и другде? Полиција је са лица места узела податке учесницима, има их и тужилаштво, а онда мора бити да их зна и држава. А не реагује?!

"Незавршиво суђење" и голгота Србије

Шешељ, сада већ најпознатији „хашки сужањ“, читаву ову деценију и кусур, борио се да пред Трибуналом оствари универзална људска права: на језик, на одбрану, на здравље, на суђење итд. Са успехом, рекао бих. Али оно што је главна особина овог предмета је промена саме суштине суђења. Одмерена је казна пре завршетка суђења. Притвор који је најкраћа могућа мера обезбеђења присуства оптуженог (да не побегне, не утиче на сведоке, не понови дело…) постао је све дужа и дужа казна. Хашки трибунал је тако изобличио природу притвора – од мере обезбеђења присуства оном коме се суди постао је казна од готово 4.000 дана (још увек није стигао грофа Ђорђа Бранковића који је из „државних разлога“ Хабзбуршке монархије, без конкретне кривице, држан у прогонству и заточеништву више од 20 година, 1689-1711). Сам хашки тужилац казује да овако дуго држање у притвору, „није нормално“. Па да ли онда овај Трибунал може бити „нормалан суд“?

Крупно празнословље

Да би се Устав остваривао у пракси он мора бити адекватан друштвено-политичком амбијенту у коме се доноси. Правна решења могу само донекле да усмере будући ток догађаја, али не могу у потпуности да их креирају. Институционални оквир мора одговарати друштвеној реалности да би био примењив. У уставноправној теорији је увелико уврежено схватање да у сваком друштву постоји одређена уставна стварност која претходи доношењу Устава. Реч је о реалним односима сила у једном друштву које уставотворац мора да уважи уколико жели да његово дело у настајању заживи и не постане обичан лист хартије. Никаква промена норми не би вредела уколико иза тога не би стајала одговарајућа друштвена моћ која може да обезбеди њихов стварни живот. Разуме се, устави нису само правни израз постојеће уставне стварности, али се, такође, треба клонити идеје да уставни текст има моћ да радикално мења стварност. Задатак уставотворца је да, уважавајући постојеће односе снага у једном друштву, подстакне и покрене реално могуће промене у њему, а колико ће оно далеко одмаћи зависи од бројних фактора.

Право покрајине на самоорганизовање, а не на самоодређење

По једном свом обележју, уставност Републике Србије и даље је заточник комунистичког конституционализма. Реч је о територијалној организацији заснованој на асиметричном децентрализовању државне власти по линији аутономних покрајина. Доношењем новог Устава 2006. Србија је пропустила прилику да територијалну децентрализацију заснује на другачијим основама, будући да је дотадашње искуство са аутономним покрајинама било изразито негативно. Несумњиво, Србији је потребан дисконтинуитет са оним уставним решењима која су подстицала дезинтеграционе процесе. Наиме, све док су заговорницима шире покрајинске аутономије пред очима уставна решења СФРЈ из 1974, на основу којих су аутономне покрајине имале статус који само формално није био једнак статусу федералних јединица, сваки покушај конституисања аутентичне територијалне аутономије биће пропраћен незадовољством. О томе сведочи и непрестана потреба војвођанских аутономаша да изазивају тензију у држави настојећи да поправе свој, ионако привилегован положај.