НА ПОКЛОН НЕОСВОЈЕНИ ГЛАСОВИ

Без готово икаквог одјека у јавности усвојене су, 8. фебруара т.г, измене државног и локалног изборног закона (ускоро и покрајинске одлуке) по којима се изборној листи политичке странке националне мањине додаје 35 посто гласова. Ако је освојила 1.000, рачуна се као да је освојила 1.350 гласова – технички, сваки изборни количник се увећава за 35 посто. Ћутање јавности чуди јер је ово далеко најбитнија промена изборних закона а коментаришу се, углавном хвалом, оне мање значајне: одредба о „одокативном“ смањењу законског изборног прага – цензуса, са пет на три посто (уместо да се размишља о „степенастом“ повећању цензуса) које је упитних последица по „демократизацију“ парламента. Већина листа које до сада нису могле да освоје, на пример, 180.000 гласова - око пет посто, биле су далеко и од 100.000 гласова – око три посто. Усуђујем се рећи да ни нова законска одредба о 40 посто мање заступљеног пола у представничким телима није пресудна по демократизацију Србије. У Народној скупштини ће уместо досадашњих 84-ро жена посланика бити тек 16 више - њих 100 (у парламентима Руанде и Боливије, на пример, жене су већина). Поклон у гласовима листама националних мањина вероватно је замишљен као компензација за олакшани цензус са пет на три поена (то је смањење за око 40 посто) чиме је, наводно, угрожен природни праг и резултат мањинских листа па се зато и увећава за 35 посто. Само је проблем у томе што таква законитост не постоји, већ је по Д’Онтовом методу расподеле мандата другачије – оволика промена цензуса неће утицати на изборни успех мањинских листа које иначе освајају један или два мандата. Евентуално, у случају да већи број „немањинских“ изборних листа пређе цензус од три посто, мањинска листа која има пет и више посланика (до сада је то у Народној скупштини био Савез војвођанских Мађара) могла би бити „ускраћена“ за један мандат.

ДАЛЕКО ОД СЛОБОДАНА – ПОВОДОМ 150 ГОДИНА РОЂЕЊА

Кажу да се први Слободан у Срба (вид. Време зла, Добрица Ћосић) родио пре 150 година у Новом Саду, као избеглица (1869). Прворођени Слободан, Јовановић, био је, како му име казује, мишљу либерал (слободар) који је природна права човека спајао са националном идејом слободе. Као дух жедан знања, био је један од најсвестранијих српских професора, ерудита, писац певљивог прозног стила (београдског), уставни правник, историчар, политиколог, социолог, есејиста, филозоф, критичар, елитни борац за српство унутар југословенства и много тога још. Онај ко је имао прилику да чита његове књиге (посебно српску историју под Обреновићима), могао је да препозна редак дар објашњавања сложених друштвених догађаја, процеса и законитости на начин да их свако може разумети. Потомак је српске авангарде (отац Владимир био је политичар од формата али и председник Српског ученог друштва, претече Краљевске академије), школован у Србији, Швајцарској и Француској који је радни век провео на Правном факултету у Београду, а стигао да буде и председник Српске краљевске академије.

Шта ће Војводини декларације?

Овогодишњој политичкој сеанси у Покрајини Војводини не види се краја. Управо је усвојена још једна скупштинска декларација покрајинске власти о потреби промене Устава („Декларација о потреби за покретање поступка измене Устава Републике Србије или доношење новог Устава Републике Србије“ – „…о потреби за покретање…“ је језички сасвим рогобатно). Декларација је, без могућности да силом права буде спроведена, обеснажен акт лишен циља (Покрајина није овлашћени предлагач промене Устава), трајности и, на концу, значаја. Само нова епизода о уобличавању покрајинске власти - о чему нас од пролетос тако ревносно, готово у реалном времену, информишу медији у Покрајини („Дневник“ поготово). Зановљене изјаве високих и мање високих војвођанских политичара о договору на помолу, о новој а старој коалицији, сасвим другачијој већини, концентрационој влади „народнога спаса“, довеле су обичног грађанина дотле да се више не сећа ни кад је ово почело, ни због чега, а поготово је тешко да појми кад ће политичка агонија престати и где то води. Ако и мало боље погледа он је сигуран само у једно - види да се са мењањем власти дешава ама баш ништа.

Правило је да се председник бира на период као и парламент

Треба имати бар две ствари на уму при одлучивању о трајању мандата председника наше скупштине. Прво, председник не располаже само овлашћењима председавајућег колегијалног органа, већ и самосталним овлашћењима која врши без претходне одлуке Народне скупштине (на пример расписује изборе за председника Републике и за одборнике; кад скупштина није у могућности да се састане, заједно са председником Републике и председником владе, одлучује о проглашењу ратног или ванредног стања). Друго, контролна функција скупштине не јача се скраћивањем мандата њеног председника, већ доследном употребом инструмената попут посланичких питања, интерпелација, анкетних комисија. Она зависи од свести посланика, поготово владајуће већине, да имају аутономију у односу на владу и да влада одговара њима, а не они њој.

Коментар - Ђавољи адвокати

“Уредбa о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија” Службени гласник РС, бр. 94/11 и још три „бриселске уредбе“ (о преласку административне линије према Космету, о високошколским исправама и студијскиим програмима са Космета и о подацима из матичних књига за подручје Космета) су предмет оцене неуставности пред Уставним судом. Поступак је покренут још октобра 2012. године, али је тек јануара 2014. године донета одлука (опет са одложним дејством).

Јасно је да овако дуг протек времена није последица уставноправне компликованости ова четири предмета. У питању је дневнополитичко (а не опортуно) одуговлачење не би ли се политици дало што више времена, пре него што се ови акти Владе прогласе неуставним а што је по нашем уставном праву сасвим извесно. Генеза ових уредби је у девет рунди „дијалога Београда и Приштине“ (како се то тенденциозно и нетачно именује – као да су градови Београд и Приштина преговарали о неким својим градским темама) уз посредовање ЕУ, током чега су постигнути договори у неким управним областима. Претварање тада договореног (Борко Стефановић) у домаће право учињено је овим спорним владиним уредбама. Читава историја договараног (од 2010) има епилог у тзв. „Бриселском споразуму“ који је као „Извештај о политичком и техничком дијалогу са привременим институцијама у Приштини“ усвојен у Влади и у Народној скупштини (април 2013), а такође је потпуно уставно споран.

Слобода (не)избора - Бачки Грачац не сме пасти

Још ујутро у дану за гласање, у Бачком Грачацу је група гостујућих аргатлија и агитатора из предизборне кампање физички напала неколико бирача. Ту, крај бирачког места настао је обрачун па је гласање морало бити прекинуто. Не зна се ко су нападачи (кратко ошишани, црне јакне, црна аута), а нападнути су, као мештани, наравно познати. Њих су и брзојавне камере снимиле у улози нападача (брзо се то код Личана мења), док они други у повлачењу осташе анонимни. Муком би се све то свршило да није интервенисала оџачка и интервентна сомборска полиција, сачувавши од познатих непознате. Ко су они, сви питају, је ли то иста акцијашка група са прошлогодишњих избора у Србобрану и другде? Полиција је са лица места узела податке учесницима, има их и тужилаштво, а онда мора бити да их зна и држава. А не реагује?!

Уставни суд између важећег устава и текуће политике

Лаички посматрано, она могу бити показатељ разједињености у Уставном суду. У ствари, она су потврда да се у питањима оцене уставности, која каткад имају снажну политички димензију, судије Уставног суда не могу увек слагати. Специфичност овог случаја огледа су у томе што су три судије издвојиле мишљење не на коначну одлуку, којом се решава спор, већ на процесну одлуку о застајању с поступком. То је реткост. Оне су, најједноставније речено, оцениле да нису испуњени материјални и процесни законски услови за застајање с поступком. Ауторитет овом мишљењу дају и његови потписници, један је судија с највећим искуством у Уставном суду и бивши председник суда, други је редовни професор Уставног права на Правном факултету у Београду, а трећи је и раније издвајао мишљење, спреман да се не сложи са већином. Овакво издвојено мишљење не би требало да допринесе „расцепу” у Уставном суду, већ да подстакне и друге судије Уставног суда да буду прави чувари Устава и закона – каже др Петров.

"Незавршиво суђење" и голгота Србије

Шешељ, сада већ најпознатији „хашки сужањ“, читаву ову деценију и кусур, борио се да пред Трибуналом оствари универзална људска права: на језик, на одбрану, на здравље, на суђење итд. Са успехом, рекао бих. Али оно што је главна особина овог предмета је промена саме суштине суђења. Одмерена је казна пре завршетка суђења. Притвор који је најкраћа могућа мера обезбеђења присуства оптуженог (да не побегне, не утиче на сведоке, не понови дело…) постао је све дужа и дужа казна. Хашки трибунал је тако изобличио природу притвора – од мере обезбеђења присуства оном коме се суди постао је казна од готово 4.000 дана (још увек није стигао грофа Ђорђа Бранковића који је из „државних разлога“ Хабзбуршке монархије, без конкретне кривице, држан у прогонству и заточеништву више од 20 година, 1689-1711). Сам хашки тужилац казује да овако дуго држање у притвору, „није нормално“. Па да ли онда овај Трибунал може бити „нормалан суд“?

Крупно празнословље

Да би се Устав остваривао у пракси он мора бити адекватан друштвено-политичком амбијенту у коме се доноси. Правна решења могу само донекле да усмере будући ток догађаја, али не могу у потпуности да их креирају. Институционални оквир мора одговарати друштвеној реалности да би био примењив. У уставноправној теорији је увелико уврежено схватање да у сваком друштву постоји одређена уставна стварност која претходи доношењу Устава. Реч је о реалним односима сила у једном друштву које уставотворац мора да уважи уколико жели да његово дело у настајању заживи и не постане обичан лист хартије. Никаква промена норми не би вредела уколико иза тога не би стајала одговарајућа друштвена моћ која може да обезбеди њихов стварни живот. Разуме се, устави нису само правни израз постојеће уставне стварности, али се, такође, треба клонити идеје да уставни текст има моћ да радикално мења стварност. Задатак уставотворца је да, уважавајући постојеће односе снага у једном друштву, подстакне и покрене реално могуће промене у њему, а колико ће оно далеко одмаћи зависи од бројних фактора.

Право покрајине на самоорганизовање, а не на самоодређење

По једном свом обележју, уставност Републике Србије и даље је заточник комунистичког конституционализма. Реч је о територијалној организацији заснованој на асиметричном децентрализовању државне власти по линији аутономних покрајина. Доношењем новог Устава 2006. Србија је пропустила прилику да територијалну децентрализацију заснује на другачијим основама, будући да је дотадашње искуство са аутономним покрајинама било изразито негативно. Несумњиво, Србији је потребан дисконтинуитет са оним уставним решењима која су подстицала дезинтеграционе процесе. Наиме, све док су заговорницима шире покрајинске аутономије пред очима уставна решења СФРЈ из 1974, на основу којих су аутономне покрајине имале статус који само формално није био једнак статусу федералних јединица, сваки покушај конституисања аутентичне територијалне аутономије биће пропраћен незадовољством. О томе сведочи и непрестана потреба војвођанских аутономаша да изазивају тензију у држави настојећи да поправе свој, ионако привилегован положај.