O чему не може бити споразума

Са западних страна, из Вашингтона, Брисела, Париза и другде стижу нам абери да се настављају политички преговори „Београда“ и „Приштине“ и то до, како наглашавају, скорог коначног споразума. Он се не тиче тих локалних самоуправа (лукави еуфемизам) него Србије и отцепљеног јој „Косова“, али није сигурно о чему они треба да се споразумеју. Док се то коначно не открије, за нас су кључна питања има ли Србија ту уопште о чему политички да преговара, какви су јој аргументи и изгледи да не изгуби у „преговарању“ и потпуно погази свој устав?

У преговарању са циљем признања сецесије (отцепљења) „Косова“ бојим се да Србија нема о чему да разговара. Још ономад је неуставни Бриселски споразум (2013) фактички изменио и делом суспендовао Устав Србије (почев од Преамбуле па у низу уставних одредби, на пример, чл. 4, 8…97…142…182), али и остао непримењен од „косовске“ стране (незаживела заједница српских општина). Ако би се овај пут срочио и формални споразум о признању отцепљења „Косова“ то би било апсолутно ништаво гажење Устава, под претњом уставноправне и кривичноправне одговорности. Кад нема места политичком споразуму Србије и „Косова“, остаје простор за другачије договарање: техничко и технолошко, економско и финансијско, социјално, медицинско, образовно, верско и какво све не.

Аргументи да не поклекнемо и до краја не погазимо свој устав су солидни кад је реч о политичким, а сасвим добри када говоримо о правним разлозима. Политички се заснивају на томе да већина планете ˗ по становништву, територији, броју држава, додуше не и по богатству ˗ подржава територијалну целовитост Србије. Свет је већ неко време угрубо подељен на два табора тако да бивше колонијалне силе, неки њихови доминиони и државе које не воде самосталну спољну политику стоје на страни „Косова“, док су све остале уз Србију.

Наши правни аргументи много су пута истицани ˗ од међународноправних ту је првенствено Резолуција 1244 СБ УН, као и општепризнато начело територијалног интегритета држава. Друга страна пак позива се на међународно право народа на самоопредељење. Које у сукобу та два права превладава? Држава одавно више не представља фактичко владање путем права и силе на некој територији, већ да би била пуноправна у међународној заједници мора бити листом призната од других и матичне државе (оне од које се одваја). „Косово“ је само „фактичка држава“, и то под протекторатом, а све док Србија не призна сецесију таквом ће и остати. Овога су итетако свесни политичари и бројни професори уставног и међународног права са запада и истока, већином не желећи да признају како у правном смислу Србија практично има право апсолутног вета (забране) на косовску независну државу. Стога се као теоријско оправдање права на самоопредељење „Косовара“ наводи „ремедијална (лековита) сецесија“ која би била допуштена јер су „Косовари“ организовано, дуго и масовно угњетавани у Србији и Југославији (sic!). Међутим, то сасвим ретко објективно покушавају доказати како правници тако и политичари, већ се на западу узима здраво за готово (аксиом) дa je било тешког гажења људских права па је морално да Србија сецесију призна. А ту су и сила и уцена да Србији у томе „припомогну“.

Наведени правни аргументи за целовитост Србије појачавају, полако али сигурно, наше политичке изгледе. Не треба хитати, не смемо журити и дозволити да се политика силе, уцене и интереса капитала наметне праву. Ни нашем уставу. Ако ништа, будимо бар као кипарски Грци који чекају на поврат свога севера ево пола века, незаборављајући да је право на њиховој страни.

()