За критику и не хаје
Има томе читав месец како примих већ подуже очекивани телефонски позив којим ми је љубазно саопштено да не испитујем више у покрајинској комисији (одбору) за правосудни испит. Свестан сопствене кривице која се бар деценију гомилала у чланцима критике разноразних потеза и већма промашаја власти, чудно ми беше како раније нисам „најурен“ из комисије, уједно сумњајући да ме је неко („добри политички анђео“) сво то време штитио. Но, прођоше и времена анђела па наступи земан да уместо професора неко други испита будуће судије и адвокате о српском уставу (можда то буде баш адвокат или судија). А и потрајало је професорово, од 2015. године, нека сад неко други ужива месечну апанажу, за српске услове врло пристојну. Необично ми је било и то (али нисам се бунио) што ми чланство у комисији није престало одмах или убрзо после промене власти у Војводини јер комисија, испод руке, служи и за удомљавање страначких кадрова и симпатизера, и то по неписаним страначким квотама (највише СНС па СВМ). Покрајински секретар за образовање, прописе, управу (…) формално је кадровски надлежан, али у стварности одлучује како му се каже, сходно страначком договору.
Ипак, сигуран сам да је непосредан повод смене из комисије било моје гостовање у емисији на јавном тв сервису у коме сам подржао студентску побуну и уопште бунт грађана који желе боље друштво и протестују против власти (након погибије 15 људи на Железничкој станици у Новом Саду). Ако се учешћу у тој емисији (Око магазин) придода и неколико новинских (сајтовских) текстова у којима се критикује власт, превасходно председник Републике, а храбре студенти, те поједине критичке изјаве (краћа гостовања) по телевизијама о ненадлежности шефа државе и др., јасно је да је смена била питање тренутка.
Један разлог њојзи је, горе поменуто, квотно кадрирање у коме моја недостојност дуго времена „заузима нечије место“ и за то прима новац који, по страначком узусу и памети, треба да припадне неком лојалном и заслужном. Други, важнији разлог, а који управо доказује мој случај (као и делом случајеви оних који су смењени кад и ја и они смењених раније) јесте да власт, читај: председник Републике, не подноси критику. Он је се гнуша, мрзи је па тако и оне који критикују. Ако за критику сазна или му је у поверењу пренесу, он реагује, напада, дифамира, денунцира. Небитно му је, као и онима хијерархијски испод њега, што професори универзитета, сви други интелектуалци и мислећи људи, треба непрестано да износе критичка мишљења, сумње, сходно самој дефиницији науке, а не апологетику. Али, вођа навикнут на послушништво и улизништво, за критику наравно и не хаје - она је у његовом појмовнику резервисана за плаћенике, непријатеље, издајнике и сличне антидржавне елементе.
У описаном личном случају лако се да уочити уобичајена примена накарадног друштвеног, антиетичког правила да јавна критика повлачи казну. Иако је казна у овом случају тек губитак (новчане) привилегије, дакле без драконских последица, свети канон да критика неприкосновеног вође (и ужег друштва му) изазива санкцију, трује друштво, све до фаталне затрованости и друштва и грађана му. Али, има нас а још више бива младих који не желе затровано српско друштво ни, последично, крај отаџбине. Ни по коју цену.
Отуда нека овај бунт траје.