СТВАРНА ПРЕ ИЗМИШЉЕНЕ ПОБУНЕ
Бирају нам владу, и данас – сутра она је на функцији захваљујући знаној скупштинској већини. Посебна је у односу на претходне владе (18) најпре по томе што њен председник (Ђуро Мацут) тек упознаје министре, и они њега. Такве, непознате му, наравно да није ни бирао, а да ће бити у прилици да им стварно „командује“, као изненадни политички новајлија (са два свежа наступа, у Јагодини и „Ћациленду“), не вреди ни надати се. Има у нас јунака који ће то чинити, богме као и досад.
За разлику од доктора и професора Ђуре М., ова влада је већма знана бирачима јер јој је изнад половине кадрова уклизало из прошле, тако да неће, нити жели, далеко одмаћи од „где ја стадох ти продужи“ политике. А то није излаз из ове друштвене кризе, није ни сламање корупције, увођење права и правде, испуњење студентских захтева. Ако избор ове владе није излаз, онда постаје обично губљење времена у већ подужој пат позицији – док један од шахиста не пресече. А то овај премијер и његова, када упознавање прође, дружина нису кадри.
Горе изнете ноторне ствари ипак нису тема овог чланка већ је идеја негде друго. Код Жозе Сарамага (прогнаног португалског нобеловца) који је пре 20 година смислио (дистопијски) роман о мирној побуни народа негде (може бити у Лисабону) против самозаљубљене, најбоље у историји, власти. У „Запису о проницљивости“ читава булумента власти и силе, немајући куд, панично срљајући у грешке, напушта и блокира град споља, генијално очекујући да их народ позове као избавитеље (председника републике, премијера и министре, војску и полицију) да се врате и спасу све од расула и погибељи. Али, анархија није завладала, нормалност је посвуда, град мирује а власт све нервознија. Вреба.
Фабула романа тиче се мирне побуне, протеста – какав је и у Србији месецима уназад – али у вези са изборима на којима убедљиво побеђују бели, празни листићи (где ниједна од три странке није заокружена). На поновљеним изборима бива исто, бели листићи надјачају са преко 80%. Власт одлучује да казни грађане тако што их оставља на милост себи самима, херметички затвара све излазе из главног града, надајући се разлогу да интервенише или позиву да се врати и успостави ред. Како нема ни нереда ни вапаја, пробаће са диверзијом (експлозија у метроу) која и поред жртава није пореметила мир у граду, а потом и са убаченим агентима који неуспевају да открију идеолога и вођу „белих листића“ (примећујемо, ни наши студенти у блокади немају вођу). Писац не открива епилог, остављајући сваком читаоцу да измашта будућност – утопијску, у виду непосредне демократије која траје („власт белих листића“), или можда, извеснију, дистопијску ако би се самоизгнана власт вратила и, бесна на грађане, повратила оцвалу демократију и полицијску државу, само много суровију и корумпиранију него пре.
Ако би се намах запитали какве то везе има са побуном у Србији, паралеле су више него уочљиве, не само у односу: мирни протести – нишањење носилаца власти на њих, него и у конкретним погледима, плановима и акцијама. „Ми само људе хоћемо да дозовемо памети, да им отворимо очи да схвате варку (…) у коју су их други намамили“ рећи ће ондашњи председник владе, а у Србији ће се помињати хрватска обавештајна служба као мамилица, блокадна кухарица као идеолошки водич и мрачне силе западне као платише. „Уколико наставе да терају мак на конац“, прети им дисциплински поступак са свим казненим последицама које закон и правилници предвиђају, почев од обуставе плата (,,,) – цитира писац министра полицајног тамо, али то се дешава управо овде. Пишчева влада је „растегла своје стрпљење до крајњих граница, више од тога се од ње не може изискивати“ јер би се изгубио „онај складни двојац власт - послушност (…)“, а наша нова баш тако ће да мисли (влада континуитета)? Тамо „праведници“ (гласачи за партије) плаћају због „грешника“ (белих листића), часни људи који савесно извршавају гласачку дужност „пате због лупежа“, а овде студенти поштеним студентима не дају да уче (неко рече „ћацијима који уче“). Бели гласачи су „кривци за срамно разбијање националне слоге“ и „ђавољско бацање марамице у лице легитимној власти која од памтивека постоји у историји народа“, а тим кантаром управо се мере и студенти у блокади (не само у пљувачким медијима).
И тако редом, поређење за поређењем. Додуше, овде није било експлозије у метроу (без обзира што га ни немамо) али је било, сведоци кажу, неког звучног оружја, односно топа. Није овде било ни убистава за разлику од Лисабона, богу хвала, већ само (више) њихових покушаја. Тамо је власт физичком препреком сачувала провинцију од „антидемократске“ болести престоничких белих листића, овде су студенти изашли и обилазе државу, скоро и Европу. Биће да је и крај у та два паралелна света побуне, романсираном и стварном, другачији. Да не буде недоумице, пишчеви јунаци су изгубили.