Пробуђени наратив или неразумљиви поступак – осврт на двадесетпетогодишњицу погрома Срба

Овогодишњи, одавно ритуални тренутак сучељавања различитих тумачења Срба и Хрвата догађаја под називом „олуја“, када Хрвати ову активност обележавају као грандиозну војно-редарствену акцију ослобађања територије од српске националистичке претенциозности, а ми Срби се подсећамо на бесомучни погром који је изршен из националистичке хистерије, уместо да следи добро уходани сценарио уљуљкан на сопственој правоверности, суочио нас је нарушавањем добро негованог обрасца. Ово нарушавање, по мом скромном мишљењу, има вредан искорак у нади да постојећа мржња, у великој мери историјски утемељена у бројним жртвама, може да се трансформише у трагично сећање које треба на одређени начин превладати. Када ово пишем, не мислим на иницијативу да српски поликтички представник у хрватској влади буде присутан на церемонији обележавања овог датума, јер начин обележавања, како у Книну, тако и остатку Републике Хрватске је колективистичко кокетирање власти са народом кроз националистичку иконографију и острашћеност према било чему српском.

Подршку дајем иступу младе посланице српске партије у хрватском сабору Ање Шимпраге која је чланове законодавног тела суседне државе подсетила шта се заправо тих дана одиграло и да је слика о ослободилачкој акцији и моралној чистоћи која се негује у наративу савремене хрватске националне идеје увелико помућена и неприхватљива. Ова осуда од стране Срба, није прва већ траје колико и колективно сећање на догађај. Међутим, ова је специфична јер је са њом много теже се обрачунати са становишта националистичких интереса Хрвата зато што није упућена од оних који тај арогантни национализам свих ових година негују и чувају, а део су српске политичке острашћености. Шимпрага је за говорницом Хрватског сабора, као легитимни представник Срба, без икаквог ресантимана и цинизма, подсетила на своје трауматично искуство као девојчице која је морала да бежи из куће, односно са вишевековног огњишта. То је несумњиво сведочење једне недужне младе особе о етничком чишћењу које je неприхватљиво у наративу једне демократске земље, а да се она од њега не огради и јасно критикује. Надајући се да је тај процес на путу, Ања је подсетила на муку, али се трудила да не буде њен заробљеник, као ни наивна идивидуа која лаковерно потпада под утицај слаткоречивости о једнаким правима, толико пута често видљивим у савременом хрватском политичком наслеђу. „Данас, 25 година после, ова девојчица из колоне стоји пред вама. Имам само једну жељу - градимо друштво слободе, градимо заједничку будућност“. Реакција острашћених политичара није изостала, а она је сигурно оставила трага и у народу.

Иако историографија још увек утврђује чињенично стање у вези са овим догађајима од пре двадесетпет година, при чему је тај процес изузетно тежак јер се сугестивно намећу „релевантни историјски извори“ који упућују на тзв. „објективност“ у којој је наша невиност неукаљана, а њихова кривица и репресија неупитна, лично могу да препознам бројне контроверзе у тадашњој владајућој српској политичкој елити која је, истрајући на властољубљу била спремна на, и наизгледне неприхватљиве уступке, истовремено их представљајући као неизбежну трагедију намењену Србима због њихове слободарске идеје коју су велике силе оцењивале као варварску неукротивост и разузданост. О таквом узурпаторском рањавању српске националне идеје сведочио је и академик Михаило Ђурић када је записао да „и даље самоубилачки лутамо по странпутицама својих промашаја“. Карактерни пандан овом приступу злоупотребе и изобличавања патриотизма, медијски представљен као противник, био је владајући политички естаблишмент у Хрватској са којим је, током читавог сукоба одржаван контакт и то на највишем нивоу. Тај контакт, у сплету сложених историјских околности иза којих се вешто прикривао, створио је епилог катастрофе обичног народа збуњеног и препалшеног од налета монструозности.

О томе, као и многи други моји вршњаци могу и лично да посведочим као активни учесник из Србије у неким сегметнима и на одређеном простору ових догађаја који су остављали утисак горчине и изневерене части предака. Надгорњавање у „национализму судњег дана“ како је професор Милорад Екмеџић назвао сву незајажљивост ароганције балканских национализама истиче потребу сукоба до коначне победе и трајно угашеног неповерења у суживот због бројних историјских примера злоупотребе и изигравања пружене руке помирења. И сам професор Екмеџић је имао личну трагедију у тој „спирали зла“ јер су му усташе током Другог светског рата усмртиле значајан део најближе породице. И поред тога, он је, у једном тренутку, видевши домете нечовечности апеловао „да се избегава ружна политичка идеологија узајамног оптуживања.“ У овом контексту треба наћи разумевање за говор Ане и њен поглед у будућност у којем, упркос свему, има места за све.

Друго њено значајно упориште политичких идеја налазимо у приступу Јована Рашковића. И он је као дете успео да избегне усташки погром бекством у италијанску окпациону зону. У време продубљивања кризе Социјалистичке Југославије када су бројни политички представници трагали за заменом сопствене комунистичке идеологије, новом, по могућности оном која може да успе. Вештим распознавањем, схватили су да спутаване националне вредности током претходног једноумља могу да буду подршка у стварању новог националистичког једноумља у којем су они и даље главни актери, а стварни процес демократизације друштва који је требао да очува вредности од идеолошке узурпације је подједнако, као од 1945, тако и осамдесетих година прошлог века би одбачен.

Тиме је изнова, у самом зачетку модернизације српске политичке мисли, након спутавања, њој онемогућен свестрани развој чија је каква-таква узорност постојала у традицији парламентаризма Краљевине Србије, нарочито након 1903. године. Све је сведено на мимикрију, а трансформација политичке елите, и даље изразито лидерски настројење обележила је и ново/старо доба које се сада називало вишестраначје. Јован Рашковић је указивао на ове неприхватљиве злоупотребе националних вредности Срба и упозоравао да је такав процес експлозивно присутан и код Хрвата. Он је инсистирао на коренитим реформама које би повратиле развој демократије на овим просторима, док су политичке олигархије република, у намери да очувају власт по сваку цену, нашле у националистичком концепту примамљив мотив за остварење свог ци ља. При том је тај концепт одударао од националних вредности које су биле окосница српске борбе у ослободилачким ратовима прве половине двадесетог века, иако се на њих позивао, али без иоле видљиве склоности да у њих проникне. Рашковић је, у својим радовима, као психијатар упозоравао на нарцисоидан тип личности који је „велики гушитељ слободе“, који злоупотребљава њену идеју ради остварења „својих циљева“. На тај начин се стварао простор за идеолошко друштво које је зависило од приређене истине. У том контексту, за Рашковића је „изједначавање слободне информације са прочишћеном информацијом представљало сталну потребу идеолошког друштва“. Он је био противник оваком развоју ситуације коју је приметио и на постјугословенским просторима.

Отуд се он трудио да националистичко самољубље не прерасте у нетрпељиви шовинизам код Срба, јер, како је истицао „национализам није агресија ако не пређе у шовинизам“. Из ове намере пристојне националне идеје, коју не треба ускратити ни Хрватима, Рашковић је намеравао да се бори за „једно друштво толеранције, једно друштво трпељивости и једно друштво смирених комуникација“.

Уколико је његова рођака Ања Шимпрага, која је у савременом тренутку изнела своје погледе са идентичном надом, искрена у својој изјави, склони смо да тумачимо, да смо сведоци, да први пут након Рашковића, међу малобројним преосталим Србима у Хрватској постоји једна модерна визија којој доминирајући политички и национални естаблишмент не може да се супротстави осудом да је све то део србијанске тежње за хегемонијом. Незадовољство њеном визијом, могуће је и код српске политичке елите која би се могла тумачити у капитуланство историјских права Срба и националних интереса која из њих проистичу. За мене лично, покренута полемика и идејно сучељавање су доказ да је српска политичка мисао и даље полицентрична у смислу потенцијалног расадника идеја које подстичу на даљи развој креативности, а избегавају издајничко етикетирање.


Цитати:

Михаило Ђурић, „Огледало српско“. Изазови нихилизма, искуство ралике, Београд: Сабрани списи, књига 9, 2009, 195-203, стр. 197.

Милорад Екмеџић, Дуго кретање између клања и орања, Евро бук, Београд, 2017.

Јован Рашковић, Луда земља, Акваријус, Београд, 1990, стр. 115.

Јован Рашковић, Луда земља, Београд, 1990, стр. 117.

Јован Рашковић, Луда земља, Београд, 1990, стр. 134.

Јован Рашковић, Душа и слобода, Славија, Нови Сад, 1995, стр. 271.

()