Ограничење радног времена - где пише да тако може?
Правила понашања која се доносе у циљу сузбијања заразне болести COVID – 19 се свакодневно мењају. У појединим општинама и градовима у Републици Србији грађани, власници пословних објеката и предузетници једноставно не могу да знају шта је за њих забрањено, а шта је дозвољено. Један од разлога је тај што „правила понашања“ у појединим локалним самоуправама прописују органи и појединци који за то нису надлежни.
Једна од новоуведених мера се односи на ограничење радног времена свих угоститељских објеката, продавница, тржних центара и др. Имајући у виду актуелну ситуацији која се тиче заразне болести овакво решење се чини сасвим оправданим. Заиста треба прописати све мере које ће спречити ширење заразне болести.
Међутим, орган који је увео ограничење мора за такву одлуку да има правни основ и да одлуку донесе у прописаној процедури. Влада Републике Србије је била опрезна приликом увођења ограничења и поступила је по закону. Влада је наведено ограничење радног времена прописала уредбом и притом направила разлику између локалних самоуправа у којима је проглашена ванредна ситуација и оних у којима није.
Према Уредби о мерама за спречавање и сузбијање заразне болести COVID-19 ограничење радног времена се односи само на оне јединице локалне самоуправе где је надлежни орган прогласио ванредну ситуацију.Влада је донела и Одлуку о одређивању посебних мера заштите становништва од заразне болести COVID-19 на територији града Београда. Влада је проценила да је ово једна од мера коју је оправдано увести само у оним локалним самоуправама које су „жаришта короне“.
Са друге стране, након што је Уредба Владе ступила на снагу, у многобројним локалним самоуправама у којима није проглашена ванредна ситуација важи исто или слично ограничење радног времена. Грађани су углавном из медија сазнали за ово ограничење, при томe се од грађана не може очекивати да знају у којим локалним самоуправама је проглашена ванредна ситуација а у којима није.
Заиста је у надлежности локалне самоуправе да одређује радно време угоститељских, трговинских и занатских објеката, али о томе одлуку доноси скупштина општине (чл. 32 Закона о локалној самоуправи). Овако донета одлука се објављује у службеном листу општине или града, прописује се од када ступа на снагу, тако да свако може да је прочита и протумачи. Такође се за прекорачење радног времена прописује прекршајна одговорност.
Међутим, само се из медија може сазнати да су штабови за ванредне ситуације доносили одлуке о ограничењу радног времена. Реч је о одлукама које се по правилу нигде не објављују, које су без потписа и печата, у којима правила понашања нису јасно прописана, из чије садржине се не може закључити од када се примењују, итд. Штабовима за ванредне ситуације као правни основ послужио је Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама (углавном чл. 43), што је правно проблематично (исто као и за обавезно ношење заштитне маске). Члан Закона на који се позивају штабови за ванредне ситуације не предвиђа прекршајну одговорност власника пословних објеката. Не може се ни замислити колику ће штету, колико новца наша држава морати да надокнади власницима локала ако се „установи“ да није постојао основ за уведено ограничење – заправо, платиће је грађани Србије.
Дакле, није спорно да постоји правна могућност ограничења радног времена, али то мора да се учини по закону, тако да локалне самоуправе прогласе ванредну ситуацију у прописаној процедури - у ком случају би се, по аутоматизму, примењивала уредба коју је Влада донела, или да скупштина општине донесе одлуку о ограничењу радног времена.