Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској
Обичан грађанин зна толико да се те недеље (24.9) или викенда, десио оружани сукоб Срба и полицајаца Албанаца у околини староставног манастира Бањска („Страхињићу Бане […] у маленој Бањској) и да су званично страдала четири лица, три Србина и Албанац. После тога, исти тај, обичан грађанин може да сазна: да је сатима пре акције „косовске“ полиције српска наоружана група праћена и снимана из ваздуха; да је и КФОР (НАТО) „присуствовао“ сукобима; да је пронађена велика количина оружја – за „цео батаљон“; да је, јавности познати, М. Р. писмом признао организовање оружане српске групе (сâмо то признање и није судски доказ), и можда још понешто.
Али васколики наш народ још увек не зна одговоре на суштинска питања која отвара ова „акција“, правећи га беспокојним и колективно уплашеним. Грађани не знају ко су учесници и, још важније, организатори ове битке са трагичним исходом; шта је био њен циљ, ако га је уопште имала; да ли је било „координације“ трију страна у сукобу; да ли су и шта званични „Косово“ и Србија чинили и знали унапред, а шта су евентуално знали (и чинили) НАТО, Русија и друге државе? Све ово тешко да ће се икада поуздано сазнати, али бар на нешто очекујемо да се одговори истрагама и судским поступцима – о том потом. Због такве тмине незнања, уз оно што се непобитно већ зна, ничу многе, чак најневероватније теорије и објашњења „Бањске“. Тако, циљ беше: ослобођење и отцепљење севера Косова; испуњење освеженог завета „кад се војска на Косово врати“; прогон („олуја“) Срба као хрватски модел решења статуса јужне Покрајине и, даље, одблокирања чланства Србије у ЕУ; руски дуги прсти („као у Миловој Црној Гори“) не би ли се стекла нека предност у украјинском рату; прост договор „Курти – Вучић“ због некаквог вишег остварења – заједничког признања и чланства у ЕУ/НАТО; подухват албанског и српског подземља ради увећања прекограничног („административна линија“) профита итд.
Оно око чега се сви морају сложити је да је „Бањска“ продубила ионако тешко стање вајних деценијских преговора „Београда и „Приштине“. А поготово одскора неиздржив положај Срба на Космету. Ова полазишта можда могу да наведу на неке „суштинске“ одговоре о овом покушају оружане борбе. Она није била у било каквом интересу Срба, поготово њиховог физичког опстанка на Космету; директно је супротстављена и политичком интересу Србије јер оружани устанак не сме да је изложи ризику још једног рата са НАТО, нити опасностима економских санкција и даље, распада или окупације државе (у случају пораза). Мирни „замрзнути конфликт“, као до малопре постојећи, у оваквим светским и балканским околностима – иако није карта на коју игра званични „Београд“ – директно је угрожен као, прихватљиво (могуће), привремено, ненасилно и колико-толико функционално решење које задржава Србе на Метохији са Косовом. Каква год да бива власт у Београду, требало би да наведено разумева као неупитну законитост своје косовске политике.
Акција „Бањска“ би пак могла бити подухват на политичку корист „Приштине“ бар из два разлога: може да изазове прекид досадашњих вајних преговора – читај: одуговлачење међусобног признања – што је за „Приштину“ повољно јер се недавно дошло до најбоље и крајње тачке, „ЕУ Охридског споразума“ (кога још само треба спровести) и друга корист – већ се почело са снажењем притиска, читај: уцене, на Србију не би ли престала са тихом опструкцијом „нормализације односа“ као коначног косовског решења, противног нашем Уставу. На ове „косовске“ интересе природно се надовезује полза сизеренâ и инвеститора сепаратизма: САД и, скоро свих, НАТО држава, да се преговарачке стране „нормализују“ чим пре.
Ходајући трагом наведених интереса, можда и обичан грађанин може да разреди маглу незнања о једној тужној недељи у Бањској. Без страха од истине. Несклањајући с ума да ни прецима није било лако на овим нашим просторима – ни Немањићима, ни кнезу Лазару и последњим деспотима (Лазаревићу и Бранковићу), ни Карађорђу, ни Петру краљу, ни партизанима а ни борцима 90-тих – али да је увек некако Србадија бивала, на Косову и око њега.