Промене које je донео Закон о науци и истраживањима
За годину дана од како је донет, Закон о науци и истраживањима (Сл. гласник РС, бр. 49/19) очекивано је донео значајна побољшања. Може се рећи да су сви који су учествовали у његовој изради урадили одличан посао, а посебно би начин на који су усвајане примедбе научне заједнице требао да постане модел елиминисања тензија и отпора према прихватању новог.
Једна од најважнијих промена које је донео Закон јесте могућност институционалног финансирања запослених на државним институтима. Тиме су се ови институти решили, бар делом, бриге о сопственом финансирању. И код државних факултета је настављено финансирање свих истраживача који су раније били укључени у пројекте Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Оваквим начином финансирања истраживача добијено је време за испуњење мисије Фонда за науку Републике Србије. Његова основна функција је да пројектним финансирањем подстакне креативност истраживача како на државним, тако и на приватним институцијама. Поред тога, пројектно финансирање је могуће остварити и на програмима Фонда за иновациону делатност, пре свега за пројекте који су намењени развоју иновативних производа и услуга који су подобни за комерцијализацију и профитабилност на тржишту.
Прве ефекте Закона можемо анализирати, пре свега, сагледавањем позива које је понудио Фонд за науку. Вероватно најважнији постигнут резултат је развијање свести истраживача да убудуће неће бити велике пролазности у пројектном финансирању. Други позитиван ефекат тиче се задовољавајуће финансијске надокнаде истраживачима, уз увођење реда да истраживач може бити укључен у највише два пројекта Фонда за науку, и то до 30% рада ван радног времена.
И поред неких проблема и кашњења, организација досадашњих позива била је добра, имајући у виду да је, као и код свих нових организација, увек потребно отклонити „дечије болести“. Као највећом до сада може се сматрати квалитет рецензија за пријављене предлоге пројеката, односно избор и квалитет рецензената. Ако се узму у обзир услови из позива „ПРОМИС“ и „ИДЕЈЕ“, јасно је да се у овом другом позиву води рачуна о томе да оцене рецензената буду уједначене, све у циљу избегавања огромних разлика у оценама рецензената које су уочене код позива „ПРОМИС“.
На позиве се за сада могу пријављивати мали тимови (око 10 истраживача). То за појединце може да има значајне ефекте али, реално сагледавајући, не могу се остварити научни резултати великог утицаја, не само на научну заједницу, него и на друштво у целини. Поред тога, добро је познато да међуљудски односи у академској заједници нису на неком завидном нивоу, што може бити последица и рада у малим тимовима где нема „синергетског ефекта“, већ преовлађује индивидуалност. Без већих тимова нема великих пројеката, ни значајних промена а коначно ни битног напретка. Само са великим домаћим пројектима добија се неопходно искуство, потребно да би се од европских фондова добила средства.
И даље остаје отворено питање како на најбољи начин искористити ово добро осмишљено финансирање истраживача. Потребно је у што краћем року дефинисати јасне циљеве и не дозволити да се опет све сведе на „радио не радио, свира ти радио“. Ако већ истраживачи у наставним звањима бивају финансирани за свој научни рад, морају се јасно видети и ефекти њиховог рада. Не треба у први план истицати ни број публикованих радова (који треба да остане један од показатеља активности истраживача), будући да је досадашња пракса показала непостојање сразмере између броја објављених радова и квалитета самог истраживача те његовог утицаја на научну заједницу и друштво.
Суштинске добробити Закона ће бити видљиве тек за неколико година. За сада су промене које је Закон донео прихваћене и истраживачи се прилагођавају новим условима. Охрабрује чињеница да у Министарству и Фонду за науку постоји воља да се уочене слабости отклоне и побољшају услови научног рада и финансирања истраживача у Србији.
(аутор је редовни професор Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду)