Стање лекарске етике у Србији
Основни стубови на којима се гради здравство су стручност (тј. знање и вештине), медицинска етика, научно-образовни рад и економика здравства. Као лекар специјалиста ограничићу се на стање лекарске етике, која је и водиља за поступање другим здравственим радницима али и предмет непрекидне анализе јавности.
Управо је јавност ономад реаговала на посету Председника Србије са бројним новинарима јединици интензивне неге. Његов поступак, а поготово касније „објашњење“ без сумње зласлужују критику. Али за ову тему је важна одговорности одељенског лекара, начелника и директора Клиничког центра који су по принципу „листова швајцарског сира“ (1) пропустили да стану у заштиту пацијената који су им поверени на лечење. Прихватање кривице и јавно извињење је најмање што би било очекивано. Они то и даље дугују не само болесницима које су својом грешком нечињења довели у озбиљан здравствени ризик, њиховој родбини којој су нанели додатни страх и неизвесност око судбине најближих већ и свим грађанима Србије зарад враћања поверења у установу у коју би свако од нас колико сутра могао да буде примљен као болесник. Осим непотребно шаљиве али суштински исправне објаве др Панића и „шестог студентског захтева“ шира реакција је изостала. Нарочито је индикативно ћутање бројних медицинских удружења. У сличној афери када је у ТВ преносу 2006 неовлашћено објављена дијагноза пацијента кога је посетио тадашњи норвешки премијер Јенс Столтенберг одељенски лекар је морао пред судом да објасни околности те грешке (2).
Медицинским радницима међутим пажњу привлаче и друга одступања од лекарске етике, која остају испод радара медија и лаичке јавности. Тако је крајем 2021 године познати српски политичар подвргнут лечењу ECMO апаратом што је у најмању руку чудно јер је у том раздобљу било свега неколико болничких места опремљених за овакво лечење у читавој земљи. Ова метода иначе представља врхунац савремене интензивне неге, захтева одабране људске ресурсе и повезана је са енормним трошковима. Стога се и примењује само код болесника где су висока очекивања за излечење, што се не би рекло у случају особе старе безмало 80 година у одмаклој фази више различитих обољења (3).
Кампањкси викенд „систематски прегледи“ где се грађанима нуде бесплатни прегледи и анализе по нахођењу нису само етички, већ и професионални а нарочито економски промашај. Уз медијску помпу већина заинтересованих се наравно одлучује да исконтролише све што може тај дан (4). Уместо спровођења превенције болести или брижљиво испланираних скрининг пројеката раног откривања обољења у ризчној групи становништва, насумичним прегледима се постиже једино разбацивање средстава из сиромашне здравствене касе. Посебно иритирају извештаји где се износе резултати који су „постигнути“ оваквим наопаким кампањама јер је статистички очекивано да ће се прегледом великог броја људи пронаћи покоји оболели. Врло је могуће да се у позадини учешћа лекара у оваквим неразумним „акцијама“ крије мобинг, изнуда или неки други вид присиле.
Посебну штету лекарском имену чине појединци који су медијски експонирани, а међу њима предњаче политички ангажовани лекари. Иако би баш они требало да наступају са највећим опрезом, као да се такмиче који ће од њих нанети већу љагу властитом занимању. Некога покреће егзибиционизам (др Несторовић), некога слугеранска нарав („др Милиметар“), а за неке је тешко да се утврди прави мотив (Милош Павловић Ћаци). Последњи у овом низу и није лекар, али потенцијално припада ширем амбијенту лекарске струке која, највише захваљујући ранијим заслугама, још увек ужива колико толико поверење у становништву. Дакле иако је М.П.Ћаци тек „candidatum medicinae“ то јест студент, будући заогрнут белим мантилом дужан је да поштује етику будућег занимања. Он међутим радо пристаје да свој скромни иметак у виду неколико оцена у индексу заложи у сврху примитивног политиканства провлачењем кроз блато присилних страначких скупова (Јагодина) и криминалног логора домаћих плаћеника (Ћациленд). Оставимо по страни његове политичке процене и јавно истицање идолопоклонства јер то није предмет овог текста. Скоро да би се могло рећи да је дубина моралног пропадања особе коју дуге године деле од могућег лекарског звања импресивна. Издвојићу учешће у наивним покушајима обмањивања домаће јавности режираним директним преносом о наводном гушењу („јеси добро?“) а недуго касније о наводним „тешким телесним повредама“ (Павловић у колицима) што га у многим очима трајно дисквалификује за обављање лекарског посла. За такво ревносно гурање прста у око милионима људи уместо масовне и одлучне осуде М.П.Ћаци добија државни орден?!?
У другој горе реченој представи за јавност студенту Павловићу друштво прави ни мање ни више него Министар здравља. Онај који решење предугачких листа чекања за разне медицинске услуге види у разговору са особом која нема извршну власт и тиме имплицитно указује да Министарство којим руководи није у стању да самостално уреди област којом се бави. То оправдава ауторитетом поменуте особе јер је он „тај који је обезбедио буџет и стабилност?!?“ (5). Овде видимо јасну демонстрацију волунтаризма, патернализма и опште произвољности а то никако нису особине које би требало да некога квалификују за посао министра. О другим етичким али и правним контраверзама које прате Министра више од деценију да и не говоримо. Иако се од појединих тврдњи изнесених на његов рачун диже коса на глави, види се да оне нису до данашњег дана ваљано истражене. У нормалним околностима би макар и сумња на близину криминалног миљеа била би довољна да тај неко никада не крочи у просторије Министарства, а не да њиме управља.
Комбинација лекара ниских етичких стандарда и приучених новинара по правилу доводи до противзаконитог изношења детаља о лечењу болесника. Погрешни мотиви наиме могу навести лекаре да на арени коју нуде медији неовлашћено износе детаље о здравственом стању пацијента и тако одступе од етичког кодекса што је такође показатељ ниског нивоа етике савременог српског лекарства (6).
Одступања је много, и она се брзо умножавају нарочито у клими кризе општег морала у друштву. Пасиван отпор (непоступање) етичких тела у вези очигледних кршења етичких норми такође изазива скепсу у вези разматрање савремених етичких питања (трансплантација, промена пола, генетска терапија…) која годинама стоје на „чекању“. Уместо тога, она се углавном баве маргиналним питањима (издавање дозвола клиничка испитивања, која су будући мултицентрична већ разматрана на неком другом месту) у оквиру свог делокруга рада. Пракса показује да разна етичка тела/комисије не могу (сама) решити нагомилане проблеме. Који су онда предлози за превазилажење кризе?
Као прво треба зауставити багателисање лекарске етике. Она је неопходна не само за развој, него и за постојање медицине. Стање етике не зависи директно од материјалних околности, већ се етичке норме могу успешно одржати у различитим материјалним условима. Према томе се урушавање етике не може правдати лошим материјалним стањем.
Не постоји врхунски ауторитет у овој области. Сваки лиценциран лекар у Србији је равноправан и независан носилац, чувар и онај који дограђује и даље развија лекарску етику. Бројна етичка тела (комисије) су експоненти заједничке етичке мисли лекара како према унутрашњим (факултети, коморе, друштва), тако и према спољашњим актерима ( медији, судови, јавна и приватна правна лица). Ни један појединац или група нема мандат да намеће своје искривљене етичке норме. Из тога произилази да ако неко користи свој или туђи ауторитет да наводи друге на кршење етичких постулата он залази у подручје „неутрализације морала“ (7) што није прихватљиво у лекарству без обзира на околности. Таквим покушајима треба одговорити на етички исправан начин. Генераторе етичких одступања треба упозорити на грешку, а уколико се не исправе треба их ефикасно и солидарно изоловати и заслужено санкционисати.
Иако је у појединим члановима важећи Кодекс медицинске етике лекарске коморе Србије (8) нејасан или анахрон (нпр чланови 16, 17 или 70) он највећим делом садржи добра решења за уређење ове области. Ипак без јасног супростављања лекара неетичким поступцима Кодекс сам по себи није довољна брана преливању друштвених изопачености које могу да коначно потопе некада завидну традицију српског лекарства. Нема сумње да је, поред непрекидног стицања стручног знања, одбрана и даље унапређење лекарске етике најважнији посао који стоји испред сваког данашњег лекара. Поред лекара запослених у домаћем здравству значајан допринос унапређењу етике која неминовно следи могу да дају лекари из нашег исељеништва који својим искуством којег су стекли радећи у системима где се једном усвојени етички принципи јасно и строго следе у свакодневном раду. Можда као најхитнију меру треба заувек стати на реп сулудој „тако је наредио шеф, ја само извршавам“ пракси када су у питању етичке дилеме у лекарству и поступати према јасним етичким начелима и савести одговорног, квалификованог и компетентног лекара са потпуним интегритетом.
Верујем да имамо наслеђе али и потенцијал да поново ставимо на ноге пољуљану етику српског лекарства. То треба да се уради колико због самих лекара, толико и због одговорне поруке целом друштву које грца у моралном вртлогу, где крајње неморалне особе доводе до тога да се поред десетина упаљених камера „не зна“ чија рука удари жандара по сред ока, да ли је акустични уређај купљен, отпакован или употребљен, да ли на папиру пише Новак Ђоковић или Никола Јокић, а где певаљка из комбија хушка полицију на публику итд, исл.
Др сц Милош Стојановић
Тонсберг, Норвешка
1) https://en.wikipedia.org/wiki/Swiss_cheese_model
2) https://www.dagbladet.no/nyheter/stoltenbergs-sykehusbesok-ender-i-hoyesterett/66221291
4) https://nova.rs/magazin/zdravlje/biseri-dr-branimira-nestorovica/
8) https://www.paragraf.rs/propisi/kodeks_medicinske_etike_lekarske_komore_srbije.html