Огледи о аутошовинизму (југомазохизам као извор самомржње - II део)

       Југомазохизам је став да Југославију треба чувати без обзира на штету која ће по српски народ због тога наступити. Из претходног дела овог текста види се јасна развојна линија све већег узмицања српског чиниоца ради удовољавања другим конституентима југословенске заједнице. Изопачено схватање једног политичког савеза почело је утапањем сопственог интереса у заједнички тако да овај први потпуно нестане, наставило се непрекидним самопотискивањем и на крају завршило у аутошовинизму, који заправо није ништа друго до интериоризовани став свих релевантних политичких субјеката из појединих бивших југословенских република и покрајина о нама самима. Подсетимо се на тренутак појмова са часова физике – елонгације, удаљавања тела од положаја равнотеже, и амплитуде – крајње удаљености од тог положаја; непрестано подређивање жељамама других чланова југословенске заједнице било би елонгација, а аутошовинизам амплитуда једног несрећног кретања.

        Распад Југославије био је катализатор за бујање аутошовинизма на исти начин као што је личностима склоним патолошким љубавима напуштање од стране партнера окидач за патњу, бесконачно преиспитивање, самооптуживање, несавладиву носталгију и немирење са реалношћу да је љубавна веза престала. Питање како ће неки поступак Београда бити примљен у Загребу, Сарајеву, а одскора (надамо се не и надаље) и Подгорици, условни је рефлекс аутошовиниста и данас, када је Југославија историјска категорија…      

        Аутошовинисти показују одлике мазохистичког понашања – гаје љубав управо према оним бившим југословенским републикама које су српском народу у најновијој историји нанеле највише зла, а у тој љубави се појављују симптоми такође својствени мазохизму –изражено осећање кривице, одсуство самопоштовања, самоосуђивање, претерана потреба за љубављу и прихватањем…

        Moже ли југомазохизам као извор аутошовинизма нестати? Може, и протеком времена и хоће. Југомазохизам ће постепено нестајати како време буде одмицало, а сећање на Југославију, државу које (на срећу) нема, буде све више бледело. За генерације које долазе Југославија ће бити искључиво историјска категорија. Хрватска и Федерација БиХ за њих ће бити стране земље као и све друге, а не простори које не прихватају као иностранство и чија им је љубав потребна као хлеб насушни. То, наравно, не значи да ће нестати и аутошовинизам, јер он има и друге – много опасније изворе настанка, од којих ће један бити тема мојих наредних чланака…

()