ПРВА ЋАЦИ® БРИГАДА УВЕДЕНА НА ПМФ У НОВОМ САДУ
Поштовани читаоци,
Мојој је генерацији, која се полако припрема за пензију судбински додељено да још једном учествује у историјским ломовима и преиспитивањамина нашег народа. Доста смо ми тога прегурали преко главе, не знам да ли смо постали ишта паметнији, али барем са више искуства можемо о нечему сведочити. Из тог разлога сам се и латио пера, да посведочим, овога пута о истинским херојима, које је до сад мало ко приметио, ван најужег окружења. Желео бих ових пар редака да посветим студентима ПМФ-а у Новом Саду, поготово оним који су се стационирали у згради где се налазе Департман за математику и информатику (ДМИ) као и Департман за физику (ДФ). О њима се треба знати.
Блокада ПМФ-а је започела пре тачно седам месеци. С почетка је све глатко ишло. Руководство је веома брзо дало подршку студентима, излазило се на оних тужних петнаест, а касније нажалост и на шеснаест минута тишине, руководиоци виђани на пленумима, понекад узимали реч, сретали се са студентским представницима и све је текло без тензија. Постигнут је џентлменски договор, студенти блокирају наставу, али се сарадници ПМФ-а могу без ограничења бавити науком, али и уходаним комерцијалним делатностима, што се касније показало много значајнијим.
Овде убацујем нужну дигресију. На ПМФ-у у Новом Саду постоји пар акредитиваних лабораторија које врше тржишне услуге и на тај начин остварују неку зараду. За ову причу је посебно значајна Лабораторија у којој се контролише да ли роба која се увози поседује повишену концентрацију радиоактивних елемената, природних или вештачких. Лабораторија је започела те активности након Чернобила, као део Катедре за нуклеарну физику. Неке су ту структуралне промене вршене последњих година, а потписник ових редова је са неколико колега нуклеараца напустио рад у тој Лабораторији након неуспеле битке да јој се рад учини транспарентнијим. За оне доконе саветујем да погледају Правилник о стицању и расподели сопствених средстава који је окачен на службеном сајту факултета, па ће им много тога постати јасније. Ако неко баш хоће да копа по документацији, може пронаћи и извештај Државне ревизорске институције од пре неколико година са којим смо сви били изненађени. Има доста тога што је познато само унутар наше куће, па ако кога занима, можемо и о томе. Све у свему, лабораторија је била и остала кока која некоме носи златна јаја. Коме, како и колико, осим грубих назнака још увек ништа немамо, а Лабораторија ту праксу гаји још од Чернобила.
И још само нешто, значајно за развој ове приче. Лабораторија функционише на тај начин што десетак дозиметриста (довољна средња школа и једнодневни курс) који живе близу граничних прелаза изврше дозиметријска мерења, испишу извештај, а сва она роба за коју се захтева детаљнија анализа се пакује и шаље у Лабораторију где се врше гама спектрометријска мерења и на основу њихових резултата се издаје мишљење да ли се препоручује или не препоручује за увоз. Наравно да се и дозиметрија, која се врши на лицу места, као и лабораторијска анализа наплаћују.
Е сада се враћамо на факултет. Привидана коегзистенција студената, професора и управе је тајала једно време, док су притисци одозго расли. Прво нам је стигао онај чувени кромпир од председника, па за њим и она срамна Уредба, председникове претње како ће позатварати факултете и довести стране, период без плата и још по нешто. Ту се подршка студентима кренула топити, да би почетком јуна на ПМФ-у на изјашнавању по департманима јако тесном разликом победила фракција која је хтела да се ћаци настава одржава, па чак и у овом облику. На наставно-научном већу целог факултета је та разлика била итекако убедљива. Наши су студенти пар недеља пре тога најавили шта ће учинити уколико се настава изгласа, па су сходно томе потпуно блокирали факултет уз договор да се обављају само оне радње неопходне за одржавање скупе опреме, какву има и ДФ.
Примера неких озбиљнијих притисака на студенте по универзитетима у Србији с почетка није било много. Тамо негде, друге недеље јуна забележен је сликовити инцидент где је професор Медицинског факултета у Београду викао на студенте и преиспитивао их о значењу речи ‘‘пленум’’. Заиста оригинално и суштински значајно за решавање текуће кризе, али још увек ништа у поређењу са притиском којег су од почетка блокаде почели да врше на студенте ДМИ и ДФ у Новом Саду. Испоставило се да се наше руководство помирило са блокадом и наставе и науке, али када је пресечена комерцијална активност, постало је болно. Прво су представници управљачких структура кренули да убеђују студенте како је суштински значајно за преживљавање целог факултета да та лабораторија ради, како је тамо смештена опрема у вредности од милион еура (камо лепе среће да је тако), да ће они бити одговорни за незамисливе штете које ће услед прстанка рада Лабораторије настати, потуран им је неки документ да га потпишу, ако сам добро разумео студенте, да ће сносити (не знам тачно ко) финансијску одговорност за те милионске штете које неминовно долазе услед престанка функционисања Лабораторје и томе слично. Студенти су заиста били у престрашени, потражили су савет од мојих колега и мене са Катедре за нуклеарну физику. Покушали смо да им разбијемо неке страхове, но притисак се настављао. Мислим да о томе све пише на записницима са пленума, па можемо питати студенте за детаље.
Било је ту неколико баш оригиналних решења. Једно јутро су студентима донели неки шрафиран папир у кога је требало свакодневно да се упишу имена студената који су у згради факултета. Наводно, да се лоцирају одговорни уколико би настала нека штета, типа пожара, изливања опасних хемикалија или шта слично томе. Не треба много маште да се замисли како би ти списци на дневној бази ажурно стизали до органа реда и мира, за евиденцију, злу не требало. Декан се обратио студентима са пар службених дописа, које не вреди коментарисати. Углавном крајње неутемељено упозорава студенте на веома озбиљне радијационе опасности које ће наступити услед затварања Лабораторије. Наравно бисер је његова процена да ће наступити тешки радијациони акцидената као последица блокирања факултета и недостатка надзора над радиоактивним изворима које поседујемо. Одавно се ничему нисам тако слатко насмејао. Од оно мало радиоактивних извора које имамо, већина се давно распала, а неколико дугоживећих је толико мале активности да једва студентима на вежбама успевамо показати шта радиоактивни извор заиста јесте. Од свих оних силиних милиона који су у Лабораторији зарађени, баш ништа није отпало на опрему за студентске вежбе и нове изворе зрачења. Да ствар буде и веселија, један познати НС портал близак власти је поновио деканов допис студентима и нагласио како је Лиман угрожен због недостатка контроле над том бедом од старих радиоактивних извора које имамо. Ту је чак степен последица процењен по концентричним круговима око зграде факултета и мало ко би био поштеђен у кругу од 500 метара. Све у свему, да скратим, студенти су били под толиким притиском да је постојала шанса да напусте зграду ДМИ и ДФ. Која би то победа била за нашег председника. Професори са ПМФ-а су организовали непрекидна дежурства, паралелно са студентима, да ту буде неко старији, у случају да управа крене да притиска децу.
Врхунац долази у петак, 4. Јули, некадашњи празник. Зову ме са неколико места студенти и колеге да им се придружим на факултету. Пар наших сарадника су ушли у Лабораторију уз ситне искрице са студентима, где су ин понудили да бирају ‘‘милом или силом’’. Нашао сам колеге како узорно пакују узорке са границе, а мало затим долази и декан са још неколико припадника управљачке структуре и пар њих који стручно не гравитирају послу који се у Лабораторији одвија. Наводно да провере ко то спречава раднике у обављању њиховог посла. Не обавља се ни настава ни наука, али то у овом момету није толико важно. Разговор који сам водио са структурама у пратиоцима није вредан помена пошто су становишта одавно заузета. Студенти су се окупили испред улаза Лабораторије и тражили су разговор са деканом те су се сви запутили у клуб, где се прикључило и неколико професора. Томе делу нисам присуствовао и говорим само на основу сведочења. Углавном, два су се табора разизалила у аргументима и све би се тако и завршило да није било великог финала. Уз све оне притиске на студенте, често се потезала и њихова одговорност за изгладњавање оних десетак породица дозиметриста на граничним прелазима, пошто ће остати без плате у случају престанка рада Лабораторије. На крилу тих аргимената, доведе наша управа у клуб на састанак неколико њих да студенти у уживо виде ко ће остати без хлеба због њиховог беса. Потез достојан јефтине пропагнде. Један од њих је иначе власник шпедиције и не прети му изгладњивање, тек да се помене. А и остали итекако могу да се намире од зараде на дозиметријским пословима на граници, где Лабораторја, отворена или блокирана није ни нужна. Седају они међу студенте, и укључују се у распаву, очигледно добро припремљени. Кренули су да објашњавају студентима о значају радиолошке контроле, што вероватно боље знају од професора. Јако су добро знали где су деца неких од професора који су опоненти управи, сетили су се ту и моје, које ја иначе још увек издржавам. Један од дозиметриста је пребацио колегиници нуклеарки да стално путује по свету о трошку Лабораторије, што је ноторна лаж. Један од болних проблема који се на већу ДФ расправљао, док сам био шеф катедре је зашто они који су се афирмисали ван граница стално некуд путују, као да се ругају онима за које се ни у локалу не зна чиме су се у животу и науци истакли. То се озбиљно питање стигло и до дозиметриста да о њему већају и упозоре студенте у блокади који их то сумњиви ликови подржавају. Ко зна куда би разговор даље текао да онај власник шпедиције није кренуо да вређа одсутног потписника ових редова. Када се разговор спустио испод пијачног нивоа, студенти и професори су напустили састанак, на чему сам им захвалан. Нисам захвалан руководству. Када су већ позвали припомоћ, требали су их барем унапред обавестити који се ниво у разговору на универзитету очекује. Но ако је циљ ослобађање оне коке што носи златна јаја, добро ће доћи и простаклуци.
Дакле, у петак се десила веома пажљиво испланирана провокација нашег руководства. Упућују сараднике да уђу у Лабораторију и алармирају студенте, мало затим и они долазе у појачаном бројном саставу, да би на крају на састанку са студентима увели на сцену и дозиметристе покупљене са граничних прелаза. Дозиметристи добро упућени у породичне прилике неких од нас али нису показали баш најбоље познавање начина финансирање службених путовања наших колега. Ово је први пример да је у један Факултет декан са свитом увео ћаци бригаду састављену од спољашњих сарадника ничим везаним ни за наставу ни за науку. Па ваљда је комерцијални рад Лабораторије важнији од тога па траба и они усред свега овога да се појаве и одрже слово студентима. И као круну свему, вероватно најважније у овој дугачкој и дирљивој причи протканој социјалним елементима, да додам да се ово дешавало у петак, када су прва два наша студента ухапшена. До тада студенти ПМФ-а нису били хапшени. Баш за тај дан је пажљиво испланирана провокација коју сам описао. Мислим да су све нас прошли жмарци када смо слушали говор декана ФДУ у поводу хапшења његових студената. Наша се установа поводом хапшења наших студената није огласила. Наша је установа довела ћаци бригаду да мало и она притиска студенте баш онога дана када су се срели са новом и ни мало наивном ситуацијом. Идеалан и бесраман тајминг.
Посебно ме радују Х објаве оног адвоката кога од милоште зову Бизон. Он упорно за блокаде криви београдског ректора и декане. Тиме их систематски гура студентима у загрљај, за сваки случај, требаће да су тамо. Чујем од колега са других факултета приче како се на доста њих управа предомислила по питању подршке студентима. Но и то је добро, да знамо без кога можемо у скоријој будућности. На онога Патрика, декана ДИФ-а у Новом Саду сигурно не. Но отворен је конкурс за титулу Патрик 2.0. Није то мала ствар, уз њу иде орден и добро намештење у неком органу. Биће ту кандидата, само траба водити евиденцију о њиховим постигнућима.
Да се коначно вратим на почетак. Поносан сам на наше студенте који више од месец дана трпе стравичне притиске управе. Ја их по природи свога посла учим нуклеарној физици и у кратком семестру немам времена за приче о томе како усправно ходати кроз живот. На сву срећу, њима то ни не треба посебно причати, показали су да знају и сами.