Једна коцкица мозаика предаје Космета
Српско-косовски „Споразум о дијалогу и правосуђу“ (9.2.2015), један је од политичких деривата Првог бриселског споразума (2013). Њиме смо се, индиректно, одрекли правосудне надлежности, јурисдикције, у нашој јужној покрајини („Право Косова ће се примењивати у правосудним институцијама (…), члан 1, https://dialogue-info.com/justice/ ). Међутим, с времена на време – више као чин одмазде и излива српства за опијене масе, а заправо у сврху лажно патриотског рекламерства – српски граничари ухапсе неког косовског Албанца због ратног злочина (учешћа у побуни) почињеног на Косову и Метохији. Држава их хапси и „показује зубе“, док утамничени, пре и него што се навикну на ћелију, потом бивају пуштени. А онда по природи ствари, неке друге вести већ стижу, не би ли покриле игроказ „царске голотиње“.
Поводом последњег случаја таквог привођења правди („у јутарњим сатима 5. фебруара, на граничном прелазу Батровци ухапшен је бивши припадник ОВК, М. Л. из Пећи“) управо је влада ЕУ, ка којој нам власт тежи, објавила да Србија „хапшењем и кривичним гоњењем држављанина Косова крши обавезе из Споразума о дијалогу и правосуђу из 2015. године“ јер се „Србија обавезала да неће покретати кривичне истраге нити кривично гоњење за наводне злочине почињене на Косову, осим ако то не затраже косовске власти“ (ово у Споразуму нисам нашао, можда се потписник, А. Вучић, обавезао усмено) због тога што је такво гоњење у надлежности „косовских институција“.
Ако се у будућем судском поступку (уколико уопште отпочне) докаже тачном тврдња полицијског министра (И. Дачић) да је М. Л. „као припадник групе којом је командовао Рамуш Харадинај учествовао у отмици и масакрирању полицијских службеника“, страшно је запитати се како је потписник уопште смео да прихватањем наведеног споразума погази наш устав одрекавши се надлежности судова Србије да суде за оваква најтежа кривична дела. То даље значи да је прихватање Споразума ништа мање до чин велеиздаје којом се вишекратно крши Устав Србије, почев од преамбуле и начела о суверености и владавини права (чл. 2 и 3) до одредбе о јединственој судској власти на територији Србије и других уставних норми о правосуђу и суђењу. Остајањем при Споразуму, велеиздаја поприма карактер трајности.
Овај случај може додатно да уруши углед државе Србије, укаљан самим прихватањем неуставног Споразума (ко споља може да цени кршење и кршитеља сопственог устава? Нико добронамеран, па се одговор да ли је ЕУ таква према нашем уставу, намеће сам). Активности које следе довешће нас у још неугледнију ситуацију. Ако наставимо са поступком против ухапшеног, повређујемо Споразум из 2015. године, каже ЕУ. Али, само неозбиљна држава може да допусти себи да прихвати међународне обавезе па их потом не спроводи, на шта се ЕУ с правом љути. То се надовезује на претходно чињење јер само сасвим неозбиљна држава може себи да допусти да прихвати међународне акте којима крши свој устав. Додуше, на ово се, у нашем случају, ЕУ не љути.
Свакако најгоре по нарушени углед државе је да сада ако већ, у конкретном случају, нисмо применили неуставни Споразум (не раскидајући га) ипак прихватимо критику ЕУ, одустанемо од кривичног гоњења и вратимо се том споразуму, као да ништа није ни било. ЕУ би то поздравила, можда и уз опаску да се тако шта више не понавља, а ми бисмо остали у тмини уставокршитељства, сами са својом савешћу и једним запрљаним неважећим папиром, у шта наш највиши закон изнова претварамо.