Тиранија над парламентом и тиранија парламента у БиХ – случај незабиљежен у свету

Од бројних примјера атака на начело владавине права, формално прокламованог Уставом Босне и Херцеговине као темељно правило њеног правног поретка, овдје желим да укажем на један примјер о којем до сада није било ријечи у српској правничкој јавности. Ради се о случајевима у којима је Парламентарна скупштина БиХ усвајала акте које је називала законима, али њима није доносила своје законе. Умјесто тога, она је тим актима накнадно само прихватала тзв. законе које су претходно противправно наметали високи представници у БиХ, што представља тиранију над парламентом, али и тиранију парламента, којима нема премца у свијету.

            Све је у том неправу отпочињало тако што би високи представник у БиХ наметао свој тзв. закон и у њему наређивао да га Парламент БиХ мора усвојити у истовјетном тексту, без икаквих измјена и допуна и без било каквог условљавања. Чинећи то, високи представници су у одлукама о наметању тих закона наводили да им то право наводно припада према ставу XI2. Бонских закључака, са конференције тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, одржане у Бону у децембру 1997. године.

            Објективној правничкој јавности не треба трошити много ријечи у објашњавању неправа садржаног у наведеном понашању високих представника у БиХ. Ово стога што у међународном праву не постоји ниједан његов извор (Повеља УН, конвенција, пакт, протокол, међународни уговор – укључујући и Дејтонски мировни споразум, обичај) којим би било прописано, односно предвиђено постојање тзв. Савјета за примјену мира у БиХ. Повремено састајање држава чланица тог савјета не даје право том тијелу да доноси било какве одлуке или закључке који би правно обавезивали једну суверену државу, чланицу УН-а, каква је БиХ. Усљед тога тај савјет нема, нити правно може имати право да било кога другог, па ни високог представника, овлашћује да може наметати законе у БиХ, јер ни то није прописано ниједним извором међународног права, нити такву могућност дозвољава Устав БиХ. Није то ни могло бити прописано било којим извором међународног или унутрашњег права, јер би такво нешто било противно Повељи Уједињених нација, као највишем правном акту међународног права и представљало би самонегацију државе и њене суверености. Јер, у члану 2. став 1. тачка 1) Повеље УН прописано је да се Организација Уједињених нација «темељи на начелу суверене једнакости свих својих чланова». Досљедно томе, истом повељом је, у члану 2. став 1. тачка 7), прописано:

«Ништа у овој Повељи не овлашћује Уједињене нације да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе, нити обавезује чланове да такве послове подносе на рјешавање према овој Повељи».

Све претходно речено значи да је свака држава која је примљена у чланство УН једнако суверена на својој територији у односу на сваку другу државу чланицу УН, као и у односу на било коју међународну организацију или појединца. Сувереност подразумијева унутрашњу врховност државних институција, то јест право тих институција да искључиво оне у складу са својим надлежностима прописаним државним уставом расправљају и одлучују о свим питањима од важности за друштво организовано у државу.

            То су, дакле, разлози због којих ни било која друга држава или више њих, па и када се окупљају у тијелима чије постојање не прописује право, што је случај са тзв. Савјетом за примјену мира у БиХ, немају право да се ни посредством таквих тијела мијешају у унутрашња питања било које друге државе, јер тиме крше цитиране одредбе Повеље УН.

Упркос томе, на конференцији одржаној у Бону 1997. године, тзв. Савјет за примјену мира у БиХ (кога чине државе чланице УН-а) је, кршећи Повељу УН, усвојио закључке у којима је (став XI2.) навео да:

 

«високи представник може да доноси обавезујуће одлуке (ријеч одлука не значи ЗАКОН – моја опаска) по сљедећим питањима:

а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција БиХ,

б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у стању да дођу до споразума, које ће важити док Предсједништво или Савјет министара не усвоје одлуку у вези са датим питањем у складу са Мировним споразумом,

в) друге мјере којима се обезбјеђује спровођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и несметан рад заједничких институција. Такве мјере могу укључивати дјеловање против лица која су на јавним функцијама или званичника који не присуствују састанцима без ваљаног разлога, или који крше законске обавезе преузете Мировним споразумом у вези са условима његовог спровођења.»

 

Ово су изворна «Бонска овлашћења». Потоњу синтагму сам с разлогом ставио под наводнике, јер она у правном погледу не могу бити овлашћења, будући да њихов садржај представља флагрантну повреду Повеље УН и Устава БиХ, који такву могућност забрањују. Али, чак и та флагрантно противправна «Бонска овлашћења» омогућују високом представнику само да заказује састанке и доноси привремене мјере (ријеч мјера не значи нити може значити ЗАКОН) када стране нису у стању да дођу до споразума. Наведене мјере односе се искључиво на Предсједништво и на Савјет министара, а не и на Парламентарну скупштину БиХ, јер нигдје у Бонским закључцима нису написане ријечи «Парламентарна скупштина БиХ или Парламент БиХ». На ово указујем зато што у БиХ само парламенти (БиХ и ентитетски) имају уставно право да доносе ЗАКОНЕ, у границама својих надлежности расподијељених чланом 3. Устава БиХ. Према томе, «Бонска овлашћења» не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.

                 Свакоме ко има имало разума и професионалног поштења је јасно, да јасније не може бити, да чак ни Бонски закључци не дају право високом представнику да у БиХ намеће законе. Из овога произлазе два кључна закључка. Први је да високи представник нема право да парламенту једне суверене државе наређује да усвоји његов закон, а други закључак је да ни државни парламент нема овлашћење како у међународном праву, тако ни у Уставу БиХ, да доноси закон о усвајању закона високог представника. 

                 Међутим, овдашње искуство доказује да упркос свој разложности и правној утемељености претходне аргументације, ипак наступе тренуци који доказују сљепило ума и руковођење искључиво личним интересима (функцијама, платама и другим приходима које те функције доносе) посланика и делегата у Парламенту БиХ. Овдје ћу изложити детаље само једног из низа примјера који то доказују. 

                 У марту 2005. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун је злоупотребом својих овлашћења и кршењем међународног права и унутрашњег права у БиХ, наметнуо свој тзв. «закон о привременој забрани располагања  државном имовином БиХ». У одлуци о наметању тог тзв. закона Ешдаун је, позивањем на став XI2. Бонских закључака, наредио да он «ступа на снагу одмах као закон БиХ, на привременој основи, све док га Парламентарна скупштина БиХ не усвоји у истом облику, без измјена и допуна и без додатних услова». Како видимо, Ешдаун је својом одлуком, на чије доношење га не овлашћује чак ни онај фантомски савјет за примјену мира у БиХ Бонским закључцима из 1997. године, наметнуо овај тзв. закон и уз то наредио да га Парламент БиХ мора усвојити само у том Ешдауновом садржају, без икаквих измјена и допуна и без додатних услова. Све ово Ешдаун чини иако га, како је истакнуто, чак ни Бонски закључци фантомског савјета за примјену мира у БиХ не овлашћују на такво нешто. Након тога, Парламент БиХ у марту 2007. године доноси «Закон о усвајању Закона о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине» (овај закон је објављен у «Службеном гласнику БиХ», број 32 из 2007. године). Другим ријечима, Парламентарна скупштина БиХ није усвојила Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ. То је правна чињеница која је необорива, јер такав закон, под тим називом, никада до данас није усвојила Парламентарна скупштина БиХ. Умјесто тога тај парламент је, супротно Уставу БиХ, донио «Закон о усвајању Закона о привременој забрани располагања државном имовином БиХ». Или, краће речено, Парламент БиХ је усвојио «Закон о усвајању закона високог представника». У чему се огледа неуставност таквог правног акта?

       У преамбули Закона о усвајању Закона о привременој забрани располагања државном имовином БиХ Парламентарна скупштина БиХ је као основ за његово усвајање навела члан IV 4.а) Устава Босне и Херцеговине. Међутим, та уставна одредба, а ни било која друга одредба Устава БиХ, не даје право Парламентарној скупштини БиХ да доноси закон којим усваја закон наметнут од стране ОХР-а. Јер, чланом IV 4.а) Устава БиХ је прописано да је Парламентарна скупштина БиХ надлежна за: „доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ или за извршавање надлежности Скупштине по овом Уставу“.

Дакле, цитирана уставна одредба даје надлежност Парламентарној скупштини БиХ да доноси само своје законе, а не законе о усвајању закона ОХР-а, при чему Парламент БиХ те своје законе може доносити само када је то потребно за спровођење одлука Предсједништва БиХ (дакле, не и одлука ОХР-а) те за извршавање надлежности Скупштине по Уставу БиХ, који Устав, како сам већ нагласио, ниједном својом одредбом не прописује да Скупштина има надлежност да доноси закон о усвајању закона ОХР-а.

Био је ово само један од бројних примјера и доказа неуставног понашања Парламента БиХ. С тим у вези на крају овог текста указујем на погрешност схватања овдашње не само најшире, већ нажалост и професионалне правничке јавности, да је тиме што га је усвојио Парламент БиХ акт који сам навео као само један од примјера наводно постао закон БиХ. Погрешност тог схватања је у томе што овакви тзв. закони садрже и формалну и материјалну неуставност. Њихова формална неуставност огледа се у томе што Устав БиХ ниједном својом одредбом не дозвољава да високи представник може наметати законе у БиХ нити да његови акти могу бити основ – платформа за поступак доношења било ког закона од стране Парламента БиХ. Материјална неуставност тих закона је у томе што они, као и сви други закони, у садржајном смислу могу бити продукт искључиво слободне расправе и слободног одлучивања посланика и делегата у Парламенту БиХ, а не акти чије одредбе имају садржај какав имају само зато што је то као своју самовољу наметнуо појединац. Стога су материјално неуставни не само закони какав је онај који сам навео као примјер, већ и сви остали закони које Парламент БиХ није називао законима о усвајању закона високог представника. Наиме, постоје у овдашњој неуставној парламентарној пракси и закони које је Парламент БиХ називао само законима, без суфикса „о усвајању закона високог представника“. Међутим, када се са наслова тих закона пређе на читање њихових одредаба, очигледно је да су то оне одредбе које својим садржајем у потпуности одговарају садржају тзв. закона наметнутих од високог представника. Стога се и у тим случајевима ради о материјалној неуставности, јер ниједна од тих одредаба није усвојена након слободне и ничим спутане парламентарне дебате, већ су посљедица противправне силе и принуде високих представника које су парламентарци морали прихватити.

             Усљед тога ни Уставни суд БиХ, у коначном, нема уставно право да таквим законима прибави правну ваљаност у поступку оцјене њихове уставности. Истина, било је таквих случајева у пракси Уставног суда БиХ, а као примјер се може навести једна одлука тог суда од прије 20 година. Тадашњи високи представник Волфганг Петрич је 13. јануара 2000. године наметнуо тзв. закон о државној граничној служби БиХ, чиме је он умјесто Парламента БиХ створио ову институцију на нивоу БиХ, без сагласности ентитета, што је незабиљежен случај било гдје у свијету. У спору за оцјену уставности тог насиља Волфганга Петрича, који је покренуло 11 посланика Представничког дома Парламента БиХ, Уставни суд БиХ је донио одлуку у којој је, вјеровали или не, рекао да је високи представник намећући поменути закон наводно дјеловао као власт БиХ и да се та одлука високог представника наводно мора сматрати законом. Ово је школски и уџбенички примјер из којег се може (на)учити како највиши суд у држави себе неуставно претвара у уставотворца, креирајући сопствену норму какве иначе нема у Уставу БиХ, да «високи представник дјелује као власт у БиХ и да се његове одлуке морају сматрати законом», иако у Уставу БиХ нигдје није прописано да је високи представник власт у БиХ, нити је тим Уставом, а ни било којим другим анексом Дејтонског споразума, резолуцијом Савјета безбједности УН или закључцима оног фантомског савјета за примјену мира у БиХ, речено иједном ријечју да се одлуке високог представника морају сматрати законом, нити да високи представник уопште има право да доноси законе. То су, дакле, разлози због којих ни ова својеврсна осовина на релацији Уставни суд БиХ – високи представник у БиХ не може прибавити уставноправну ваљаност тиранији једног парламента у виду закона Парламента БиХ којима су усвајани тзв. закони високих представника, односно законима тог парламента чији садржај је само вјерна копија наметнутих закона високих представника.

()