Косовскометохијско распеће
Околности у којима се одиграла битка на Косову пољу 1389, биле су условљене историјским процесима експанзије турске империје и разградње Душановог царства кроз појаву државотворне амбиције обласних господара који су били окренути међусобном надметању, без околишања да своју моћ докажу и успешним ратним походом.
Мало коме од њих, као Душану је, услед сопствене амбиције, било разумљиво да стварна опасност за њихове разједињене државице долази од уједињених Османлија. Тако је било могуће да се пропусти историјска прилика и озбиљнији отпор јединствено пружи на реци Марици 1371. године.
Уместо тога, Турци су се, том победом, трајно уклинили и отворили пут за даљи продор. Лазар Хребљановић, кнез Моравске Србије и сам учесник међусобних обрачуна у намери да прошири територију, међу првима је уочио претњу и покренуо конкретне политичке потезе и родбинске везе у намери да припреми колико-толико достојан савез зарад одбране слободе.
Сукоб на Плочнику био је охрабрење да је отпор могућ, али и упозорење Турцима да за поход морају много боље да се припреме.
Косовска битка је једна од већих оружаних операција која је вођена у 14. веку на Балкану, али и у европским оквирима.
Војска кнеза Лазара Хребељановића је била достојан противник султану Мурату и сам исход битке, у којем су оба владара изгубила живот није могао да буде тренутак било чијег славља. Међутим, Срби наредних година, за разлику од Турака, нису могли да припреме толику војну формацију и вазалство је постала стварност.
Лазарев син, Стефан је и у тој, ненаклоњеној ситуацији успео, не само очува, већ и да унапреди углед и културни значај своје деспотовине, те је привредно уздигне.
Такав развој ситуације је омогућио и његов одговорни однос према вазалним обавезама и ратовање у саставу Бајазитове војске када је то од њега затражено.
Култ кнеза Лазара Хребељановића, већ у том периоду је почео да се развија у правцу хришћанског подвижника који страда зарад своје вере.
У наредним деценијама и вековима, овај култ је одлучујуће допринео очувању идеје о слободи у Срба, која је нераздвојна од опредељености за Христа Спаситеља.
Култ је временом проширен развојем Косовског завета који је своју одлучујућу улогу одиграо у оплемењивању историјског памћења као упоришта у афирмисању српске националне идеје и обнове самосталне државе.
Заветна мисао постала је најснажније емотивно жариште у распламсавању патриотизма у народу. Уз исказану политичку мудрост приликом вођења државе, затим уз економски развој, културно-образовну модернизацију, вешту дипломатију која је стварала савезнике и уз техничко-технолошки напредак наоружања којег је пратила брижљива и систематична војна организације и брига о официрском кадру и војнику, могло је да дође до ослобођења Косова и Метохије и очувања и развоја државе током ратова 1912-1918. године.
После трауматичног југословенског и социјалистичког исткуства, крајем прошлог века, уследила је обнова српског националног идентитета.
Заветна мисао је доживела ренесансу, а потом и романтизам који се све више трансформисао у популистичку идеју која је поруку Николаја Велимировића о „Српском народу као Теодулу“ схватала, пре као сопствену непоновљивост и ароганцију због незаслуженог ниподаштавања, а мање као идеју о хришћанској скромности, несебичном давању и скрушености коју народ као слуга Божји (Теодул) треба да покаже.
Тај завет, све више манипулисан дневнополитичким потребама од стране притворне националне политичке елите, постајао је митска скрупула и средство политичке манипулације.
Без политичке мудрости и државничког понашања с почетка прошлог века, које смо поменули, патриотизам се отео контроли и постао опсена вођена самообманама у приступу геополитичкој реалности.
Последица тога били су страшни ломови, насртаји и порази који су довели до актуелног положаја Косова и Метохије у односу на остатак Србије.
У таквој атмосфери не треба да нас чуди ни заветничка, али ни капитулантска мисао. И једна и друга се нуде као најбоље решење.
Услед тога је могуће и да чујемо да је и „отац нације“, Добрица Ћосић, још пре више година заузео становиште да је за државу Србију, Косово и Метохија изгубљена битка, јер „Косово се не може сачувати“ зато што је „историјска чињеница да се Срби покрећу ка северу, да напуштају југ. Не могу они напуштати југ и задржати територију. Узели смо Војводину. На Косову је реално да се разграничимо…“.
Овакво становиште нас суочава са неуверљивом интелигенцијом јер је популарност свог културног и политичког лика, Ћосић дуговао неговању супротног наратива и тиме напајао бројне генерације патриотизмом.
Све ово говори о једној интелектуалној кофузији којој је доприносила и политичка атмосфера нарастајућих противуречности у српском друштву, често затеченом у суочавању са проблемима.
Из овога су, између осталог, болно уочљиви помућени токови српског идентитета који су постали бреме и напор за политичку елиту, а не афирмација њиховог визионарства.
Треба одмах прекинути ово мешетарство и преузети одговорност. Историјски процеси се неумитно одвијају и морамо бити активни у намери да утичемо да се крећу у смеру који је у нашем интересу. У супротном, пасивни став оставља последице.