Понека дилема о саставу правосудних органа
У току је поступак избора нових изборних чланова Високог савета судства (у даљем тексту: ВСС) из реда судија и чланова Високог савета тужилаштва (у даљем тексту: ВСТ) из реда јавних тужилаца. Након што их предложе колеге судије и јавни тужиоци (по одлуци ВСС односно ВСТ од 29.9.2025, у складу са законима о ВСС и ВСТ), нових шесторо чланова ВСС-а и петоро ВСТ-а изабраће њихове колеге одговарајуће врсте и степена судова и јавних тужилаштава, непосредним гласањем на изборима.
У вези са кандидатуром појавило се правно питање, о коме се јавно и у стручним круговима (вид. С. Ђурђић https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/o-novom-visokom-mandatu-predsednice-drustva-sudija-srbije/, https://pescanik.net/izneverili-sudije-i-ustav-a-hoce-novi-mandat/) чују различита мишљења, о томе имају ли досадашњи чланови ВСС-а односно ВСТ-а којима истиче петогодишњи мандат – а који су изабрани ономад у ВСС и Државно веће тужилаца (у даљем тексту: ДВТ) па продужили чланство после уставних промена (2022) и доношења предметних закона (2023) – право да се кандидују на овим изборима? Ерго, да дилема буде изазовнија, до сада су изборне комисије различито поступале по истом чињеничном стању: у случају судије, члана ВСС-а, поновна кандидатура је проглашена благовременом и потпуном али не и дозвољеном, док је изборна комисија ВСТ-а прогласила кандидатуре јавних тужилаца досадашњих чланова ВСТ-а (некадашњег ДВТ-а).
Изнети ставови у наведеним публикацијама говоре у прилог негативној одлуци о дозвољености кандидатуре, држећи се мање-више стриктно језичког тумачења уставне одредбе (нормативно – нормативистички приступ) да „исто лице не може бити поново бирано“ у ВСС или ВСТ (чл. 152/2 и 164/2, (исту одредбу о забрани поновног избора налазимо и у законима о ВСС и ВСТ, чл. 16/2).
Као правнику, ближа ми је афирмативна одлука о кандидатури, иако ми је као ранијем изборном члану ДВТ-а из реда професора и адвоката, после доношења уставних амандмана и Закона о ВСТ-у, сходно прелазним одредбама (које су можда и искројене ad hominem) престала функција у ДВТ-у, тада већ преименованом ВСТ (Народна скупштина адвоката није ни изабрала у ДВТ, нити у ВСС). Ваљани правни аргументи које наводим у прилог пасивном бирачком праву (кандидатури) раније изабраних чланова у ВСС и ДВТ би могли бити: уставно ограничење да „исто лице не може бити поново бирано“ у ВСС или ВСТ (чл. 152/2 и 164/2) не може се односити на чланове који су „наслеђени“ из претходних ВСС-а и ДВТ-а јер није реч о истим органима – садашњи (после уставних промена) ВСС и ВСТ другачијег су уставног положаја, немају исти састав нити надлежности. Приде, ДВТ-у је промењено и име (nomen est omen); Уставни закон за спровођење акта о промени Устава Републике Србије својом одредбом да „чланови постојећег сазива Високог савета судства из реда судија и Државног већа тужилаца из реда заменика јавних тужилаца настављају да обављају функцију као чланови Високог савета судства и Високог савета тужилаштва у складу са Амандманима, до истека мандата на који су изабрани“ (исто и чл. 64/2 законâ о ВСС и о ВСТ) не говори о неком њиховом новом (првом) избору већ о томе да настављају рад, чиме се потврђује чињеница да нису конзумирали једнократно право да буду бирани у нове органе ВСС и ВСТ, какви, сходно уставним амандманима, ови и јесу.
ВСС и ВСТ (ДВТ) су у својој историји имали и веома неславне периоде, од тога да им је рад блокиран због унутрашњих подела, до тога да се гласало на миг, машински. И данас оба органа трпе критике јавности пре свега због изостанка, или веома скромне, заштите независности судија и самосталности јавних тужилаца, нападаних од стране извршне власти и властодржаца уопште. Стога би састав ових независних и самосталних органа који бирају и штите судије и јавне тужиоце морао бити беспрекоран како у стручном (врхунски правници) тако и у моралном смислу (поштени), не би ли и они које бирају били такав, најбољи могући, избор. Како идеално ипак не постоји, тим пре би оним члановима који су ове особине потврдили досадашњим радом у ВСС-у и ВСТ-у, право кандидовања морало бити беспоговорно потврђено јер супротно не само да је неуставно него је и против општег интереса.