Слобода вероисповести је обавеза секуларне државе
Многи из јавног живота су ових дана одлуку државе да не дозволи окупљања верника у храмовима за време Васкршње литургије пропратили речима: “Добра одлука јер се тиме поштује одвојеност цркве и државе”.
Занимљиво је да су таква резоновања стизала од појединаца изразитог (да не кажем чак екстремног) либералног политичког опредељења, за које из њихове досадашње политичке каријере знамо да им се на сваки помен Цркве, вере и духовности диже коса на глави. У њиховим ирационалним нападима на црквене великодостојнике убрзо су им се придружили и представници невладиног сектора у Србији који су затражили “укидање веронауке иувођење пореза за СПЦ”. Све у име уставног принципа о “одвојености цркве и државе”.
Без намере да улазим у расправу о (не)оправданости забране литургијских окупљања верника за Васкрс изнећу само неколико разлога зашто сматрам да ову одлуку није могуће тек тако разумети као “логичну последицу” Уставом декларисаног принципа секуларности.
Устав се доноси не због власти већ ради грађана. Смисао највишег правног акта није у пружању алибија за неконтролисано вршење државне власти већ управо у супротном - у јасном прописивању надлежности државних органа и у гарантовању људских права која ограничавају вршење државне власти.
Слобода вероисповести као право да грађани појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, испољавају своје веровање или верско уверење и похађају верске службе служи управо том циљу - да ограничи задирање државне власти у приватну сферу, а не да приватну сферу у потпуности потчини (само)вољи државне власти. Зато када причамо о “одвојености цркве и државе” ту не мислимо на право државе да занемарује верска осећања грађана већна обавезуда их штити и осигура Уставом и законима прописан начин њиховог остваривања.
Начело секуларизацијене значи право световне власти да Цркву и њене поданике изопштава из јавног живота и да се према њима опходи као што се у старом Риму односило према онима којима је била изречена казна сакрације. Секуларност не може бити оправдање за прогон Цркве и дискриминацију сваког ко у њој види своје духовно, морално и културно упориште. Секуларизацијанема за последицу аутоматско ограничавање и укидање слободе вероисповести - држави се не даје право да потпуно самовољно и без икаквих ограничења условљава испољавање верских осећања и вршење верских служби. Уколико се ипак појави потреба за рестрикцијама слободе вероисповести, држава то може и мора да учини, ако постоји објективан и оправдан интерес заштите уставног поретка, јавне безбедности или здравља становништва, под додатним условом да је такво ограничење неопходно, примерено и пропорционално задатом легитимном циљу (тзв. тест пропорционалности). И сам Устав Србије каже да се слобода испољавања вере или уверења може ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње.
Пракса европских и међународних судова једногласна је у следећем:
Суштина секуларне државе није у елиминацији Цркве и обесмишљавању верских права грађана. Суштина секуларне државе је у гарантовању слободе Цркви, поштовању њеног аутономног устројства и омогућавању грађанима да слободно и без притиска примењују своје верске обичаје и испољавају своја верска осећања. Амерички савезни Врховни суд је у познатом случају Town of Greece vs. Galloway нагласио да би држава морала да избегава ограничења која задиру у суштину слободе вероисповести као и оне одлуке којима се верски обреди у целини изузимају из сфере јавног живота. “Принцип “одвојености цркве и државе” афирмише законито право слободних људи да слободно испољавају своју веру у јавности, без страха да ће бити дискриминисани, изложени подругивању или репресији државне санкције”, истиче се у пресуди.
Европски суд за људска права је усвојој праксии сам признао да институција Цркве у многим европским земљама “представља духовни и друштвени нуклеус око којег се окупља већина грађана јер Цркву доживљавају и као средство народне самоидентификације”. То нарочито важи за СПЦ која је вековима била пресудни чинилац у народотворном и државотворном процесу српског народа. Таква спознања још додатно учвршћују обавезу не само државе већ и свих представника јавног и политичког живота да свој однос према верским осећањима грађана и ауторитету Цркве заснивају на принципима међусобног уважавања и прогресивног тумачења права на слободу вероисповести.
Свако другачије гледиште према појму секуларне државе које Цркву Божију изједначава са “државним непријатељем” само је одраз интелектуалне сиромашности, друштвене ускогледости и политичке потребе за ширењем антисрпског наратива.