Озбиљан кривични игроказ

Нисам проверавао, али чврсто претпостављам да је Србија у још нечему, осим по привредном и сваком другом расту, најлепшим зградама, историјски најбољим међ’државним односима итд - „водећа у Европи“. Реч је о правнички невероватној појави, европски непознатој, да председник једне уставне државе подноси, суштински, кривични пријаву против себе самог (уз најближег рођака и министра). Тиме се ваљда унапред, превентивно, жели доказати невиност у вези са два тешка кривична предмета, „Јовањицом“ и „Беливуком“, иако се против њих тројице поступак уопште не води.   

Како је ту реч не само о организованом криминалу него и о, хипотетички, политички фаталним случајевима због могућих веза „подземља“ и власти, предузело се нешто што је у праву противречно само себи, а у животу здравој логици – самопријављивање, самоокривљавање. Да игроказ буде заокружен, формално је кривичну пријаву поднео адвокат уједно високи функционер политичке странке којој је на челу пријављени председник Републике. Учинио је то спонтано, на основу сазнања из медија, како каже…

Док је после прве пријаве („Јовањица“, децембар 2019) и било нешто правничког и политичког критиковања, после друге („Беливук“, август 2021) то је бивало ређе и тише – речју, навикли Срби на све, није ни ово најгоре. Због тога бар да покушам, као правник, да укажем на фантастику ове ситуације не би ли се широка друштвена апатија бар мало промрдала.

Сваки правник са (нормалног) правног факултета зна да се кривична невиност не доказује, већ претпоставља  (Уставна презумпција невиности). На тужилаштву је да докаже нечију кривицу пред судом. Овде се пак самопријављивањем тражи да тужилаштво практично доказује нечију невиност. Нити оно то зна (није бранилац), нити је за то плаћено. Оно је увек пристрасно (само је суд објективан) у настојању да докаже како је неко крив. Баш је чудно да су то поменути адвокат и шеф државе, као правници, пренебрегли.

Шире гледано, неко уставно или законско право постоји да би га грађани користили сходно сврси тог права, а не злоупотребљавали тј. користили противно циљу због ког то право уопште постоји. Овде је управо реч о злоупотреби права јер се пријава подноси не да би се доказала нечија кривица (што мора бити циљ пријаве), већ да би се доказала невиност. А то није нити може бити сврха кривичне пријаве.

Да се не бисмо претворили у друштво оваквих и сличних злоупотреба права, законом је прописано кривично дело „лажно пријављивање“ (334 КЗ) – ко пријави неко лице да је учинило кривично дело (…) а зна да то лице дело није учинило, казниће се затвором (…). С обзиром на то да је адвокат поднео кривичну пријаву са (усменим) образложењем да би се доказала невиност, здраворазумски произлази (а може и argumentum ad absurdum) да је знао, или био уверен, да је онај против кога подноси кривичну пријаву невин. Тужилаштво се, чини ми се, на ове необичне и противзаконите околности још није изјашњавало.

С обзиром на конкретне околности надређености, не треба изгубити из вида ни чињеницу која се тиче подстрекавања на лажно пријављивање. Ако  је, којим случајем, адвокату наређено  да поднесе ову пријаву, онда је наредбодавац подстрекач (шеф државе је чак и најавио да ће неко  поднети  кривичну  пријаву  против њега), а тај  који  је то учинио  је извршилац. А ако би, којим случајем, тужилаштво овде одбацило кривичну пријаву због тога што се ради о лажном пријављивању, морало би покренути поступак против подносиоца пријаве.

Свакако највећи проблем у вези са читавим овим игроказом, и бројним другим које гледамо, је питање које мора свако да постави себи – како и када до овога дођосмо? Није то што нас Европа са чуђењем и подсмехом гледа као друштво које је допустило да се Устав, институције и закони окрену наглавачке, него да ли је могуће да у XXI веку ћутке живимо у „демократији“ из XVIII века, типа „држава, то сам ја“. Где се то дену универзитетска елита, слободни интелектуалци и критичко јавно мњење? Можда у конформизам  –  не таласати, само нек’ је јаче и брже и боље (олимпијски citius, altius, fortius). Док се не уруши. И док нам младост не оде у туђину.

()