Забрињавајућа поетика мађарске „културе сећања“
Тријанонски мировни уговор из 1920. године представља тежак ударац мађарској националној идеји која је, нарочито од Аустро-Угарске нагодбе 1867, године, попримала претенциозне облике роматнизма. Oни су се рефлектовали у дискриминацији бројне немађарске популације у земљи „Светог Иштвана“ и насилном процесу мађаризације који је, у својој суптилоности умео да привуче и богатији и грађански слој других народа идеји јединствене мађарске политичке нације.
Задојена идејом чисте мађарске нације, у стварности где је половина становништва била друге националне опредељености, мађарска политичка елита је уочи „Великог рата“ учинила све да би остварила своју националну супрематију. У односу на Србе то је кулминирало гашењем црквено-школске аутономије 1912. године те онемогућавањем неговања културног и духовног идентитета и права на образовање на матерњем језику. Треба истаћи да неки представници српске политичке елите у таквим околностима острашћене пресије, нису били имуни на конформизам који је водио у национално одрицање (помађаривање) и превртљивост. Премда је велика већина Срба, Буњеваца и других упирала погледе у слободни развој Краљевине Србије.
Окупљени око пројекта политички јединствене мађарске нације, политичка елита мађарског народа предвођена грофом Иштваном Тисом (1861-1918) била је спремна за коначни обрачун у рату који је покренут 1914. године. Ретки су били политички представници попут Оскара Јасија (1875-1957), спремни да критикују уобразиљу мађарске националне идеје и пароксизам који је свим непослушним народним установама и појединцима претио „српским бауком“ којег треба искоренити. Неуспех ратних операција Монархије утицао је на стагнацију националистичке претенциозности Мађара. Након коначног слома немачке офанзиве из марта 1918. године, а за коју се Монархија дефинитивно везала упркос врло ласкавим понудама Савезника да Немачкој окрене леђа, уследио је привредни,а потом и војни суноврат праћен дезертерством и пљачкама „зеленог кадра“.
Пробој Солунског фронта и успеси, пре свих, војске Краљевине Србије септембра 1918. године, довели су до пораза Монархије и њених националистичких пројеката. Након потписивања примирја, новоформирана влада Републике Мађарске са Михаљом Карољијем (1875-1955) је покушала да представи нову политику демократског уважавања свих нација које живе на простору Мађарске. У времену „права народа на самоопредељење“ из чувених „14 тачака“ америчког председника Вудро Вилсона (1856-1924) рађали су се национални интереси других народа који су растакали концепт државе „Светог Иштвана“ и спроводили у дело своју националну еманципацију.
И од стране Срба критиковане су као лицемерне идеје о новој мађарској држави равноправних народа и гарантованих слобода. Илузија о сопственој величини, као често пута до тада а и после тога (али чини ми се нигде тако болно), девастирала је реалност једног народа и његове неутољиве националне аспирације. Формиране су нове државе: Чехословачка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, проширена је Румунија, све то мировним уговором у Тријанону, са делом територије некадашње Угарске.
У међуратном периоду Мађарска се тешко мирила са овом ситуацијом, као и Немачка, а њихово незадовољство довело је, након економског суноврата, до јачања месијанске улоге националног реваншизма. Мађарска се везала за Немачку Адолфа Хитлера у нади да ће повратити територије и да ће у „новом светском поретку“ постати уважаван фактор. При том није било новог Јасија који би смогао храбрости да каже да виновници пропасти химере мађарске националне идеје из 1918. године и потписивања мира у Тријанону нису околни народи, већ прекомерни територијални прохтеви који су били одани миту о мађарској историјској величини, негирајући реалност као опсену малодушних.
Нови пораз након Другог светског рата и идеолошки провизоријум само су потиснули националне снове. Малобројни су, попут Иштвана Бибоа (1911-1971), сведочили о кључном узроку мађарског историјског тренутка у Тријанону. Он је лежао у „беди историзма“ о националној величини, на који се надовезивао идентичан узнемиравајући развој тада ослобођених народа. На тај начин се остваривао утисак трансформације националне еманципације у националну ароганцију код немађарских народа Дунавске монархије, а која је могла да се претвори у наличје слободе и постане идентична пошасти против које се борила.
Ослобођење од комунистичке идеологије и демократизација друштва донели су са собом одговорност суочавања са недореченим у прошлости. У том контексту, економски стабилна Мађарска шаље поруке о развијеној националној идеји која је доживела неправду. На удару њене критике су европске идеје о релативизацији националних граница и окупљања око националне државе. При том, економски фондови ЕУ се интензивно користе. Јачају побуде о неправди у Тријанону и територијални погледи преко постојећих граница у историјске хоризонте узнемиравајућег „месечарења“. Међутим, све док концепт сопствене гордости није доминантна идеја водећих европских држава, озбиљна претња урушавања садашњег политичког система не постоји. Тога су свесни и мали „суверенисти“ (В. Орбан и други) тим пре што, зарад својих политичких интереса, све гласније стварају утисак патриотизма међу бирачима који ће им обезбедити нове мандате и све што уз то иде.
(аутор је редовни професор Педагошког факултета у Сомбору УНС)