Час истине о одлуци Међународног суда правде о Косову

Ових дана навршило се пуних десет година откако је Међународни суд правде донео саветодавно мишљење да тзв. Декларација о независности Косова није прекршила међународно право.

Читаву деценију слушамо разне НАТО лобисте како нам говоре да је овом одлуком “верификована косовска државност”. Пласирањем полуистина и тактиком селективног тумачења покушавају да нас убеде како је највише судско тело УН пружило међународни легитимитет косовској сецесији. Нема сумње да код покровитеља тзв. косовске независности постоји јасна тенденција да се замагли права суштина судске одлуке, да се она релативизује и злоупотреби у циљу што веће међународне афирмације тзв. Косова.

Чињеница је да је одлука Међународног суда правде заједно са Резолуцијом 1244 већ годинама предмет политички мотивисаних и погрешних интерпретација које имају за циљ да ове документе представе као српске поразе.

Руководећи се правилом да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина западни званичници у јавности говоре оно што Суд никада није рекао, а прећуткују оно што је заиста записано на страницама судске одлуке. Ради истине у наставку разобличавам неколико кључних заблуда везаних за саветодавно мишљење о Косову.

Заблуда број 1 - Суд је признао Албанцима право на отцепљење

Чињеница је да Суд уопште није одлучивао о (не)легалности косовске сецесије. У саветодавном мишљењу ни једном речју није потврђено “право косовских Албанаца на једнострано отцепљење од Србије”. Суд је чак изричито навео да се питањем државности Косова неће бавити. Косовска независност уопште није била предмет разматрања судског већа.

Међународни суд правде је констатовао да међународно право у начелу “нити забрањује нити дозвољава једностране декларације о независности”. Чињеница је да декларације о независности саме по себи не праве од неког ентитета државу.

Заблуда број 2 - Резолуција 1244 признаје правни поредак независног Косова

Свако ко пажљиво чита саветодавно мишљење препознаће да је Суд дошао до јасног закључка да декларацију о косовској независности нису донеле институције које су деловале под окриљем уставног оквира УНМИК-а. Такав закључак упућује на то да је одлука донета ван правног система успостављеног мисијом УН. На то недвосмислено указује и марокански судија Мохамед Беноуна који наглашава да су сви становници Косова и Метохије, па тако и политички представници косовских Албанаца, у обавези да се повинују правном режиму Резолуције 1244, који не допушта усвајање једностраних одлука у погледу коначног статуса Косова. Према томе, косовска декларација о независности као и тзв. институције које су засноване на поретку самопроглашеног Косова нису у домену општег међународног права нити у домену Резолуције 1244.

Заблуда број 3 - Међународно право допушта једнострану сецесију

Као што сам већ истакао Међународни суд правде уопште није разматрао питање легалности отцепљења јужне српске покрајине, а камоли да је потврдио да у међународном праву постоји опште признато право на сецесију. Према ставу судског већа, легалност сваке појединачне сецесије мора да се оцењује “у контексту конкретног историјског случаја”. Како је то поједностављено објаснио угледни немачки правник Михаел Боте декларације о независности су само први корак у успостављању самосталне државе, али ако су и саме проистекле из кршења императивних норми међународног права, попут забране оружане агресије коју је НАТО спровео у СРЈ, онда не могу да имају правно дејство настанка међународно признате државе. То потврђује и пракса самог Савета безбедности који је својевремено прогласио ништавним декларације о независности Јужне Родезије и северног Кипра.

Заблуда број 4 - Суд је поништио Резолуцију 1244

Долазимо до кључног и за Србију стратешки важног дела саветодавног мишљења, до чињенице да се у њему на више места јасно и недвосмислено потврђује обавезујућа снага Резолуције 1244 и истиче њена незаобилазна и незамењива улога у решавању коначног питања КиМ.

Закључак

Међународни суд правде ниједном речју није верификовао сепаратистичке тенденције косовских Албанаца. Саветодавно мишљење није пружило легитимитет тзв. Републици Косово нити може да послужи као основ за међународно признање и улазак тзв. Косова у УН. У том контексту желим да подсетим и на издвојено мишљење судије Абдула Короме који је нагласио да без сагласности Београда ни сам Савет безбедности не може да задире у питање српских граница.

Ако темељно анализирамо судско мишљење доћи ћемо до суштинског закључка, а то је да је независност Косова немогућа без пристанка државе Србије. Управо у томе видим стратешки значај ове одлуке и сматрам да би било корисно када би надлежне институције, а пре свега Министарство спољних послова, припремиле један свеобухватан и детаљан меморандум о последицама саветодавног мишљења који би могао да послужи као поуздан правни и дипломатски адут у даљим преговорима око КиМ али и као додатан аргумент српске стране у процесу отпризнавања тзв. Косова.

(аутор је магистар правних наука)

()