Откуд сад аутентично тумачење закона

Као гром из ведра неба одјекнула је у петак 2.7.2021. године у правничким круговима Србије вест да ће Одбор за уставна питања и законодавство  Народне скупштине 5.7.201021. године разматрати предлоге аутентичног тумачења чак три закона, Закона о облигационим односима, Закона о заштити потрошача и Закона о заштити корисника финансијских услуга. И већ сутрадан, 4.7.2021. године, јавност је обавештена да ће предлози аутентичних тумачења бити повучени.

Због чега се ова вест правницима учинила толико битном? И шта је уопште аутентично тумачење закона? У одређеним, иначе веома ретким, случајевима када у примени којег закона постоји нејасноћа или неусклађеност са другим законом, тако да се то одражава на тумачење закона од стране судија и узрокује недоследну примену права, законодавцу (Народној скупштини) стоји на располагању да закон измени и учине га јаснијим и примењивијим, уобичајено изменом закона. Само изузетно законодавац прибегава „објасњавању“ разлога законске одредбе коју је прописао доношењем аутентичног тумачења. То аутентично тумачење законске одредбе, које врши онај који је и донео закон, врши се у истом поступку као и када се доноси закон. Једина разлика је што за закон важи да се не примењује повратно (ретроактивно), док се аутентично тумачење примењује ретроактивно, јер није закон, већ само објашњење закона.

Доношењу аутентичних тумачења не прибегава се често зато што се тиме ремети подела власти - законодавац намеће судовима своје тумачење права и тиме „суди“ он, а не судови. Јер, последњих 30 година држава у Србији почива на принципима поделе власти и независности судске власти. Подела власти значи да Влада (извршна власт) припрема предлоге закона (и касније их и спроводи); Народна скупштина (законодавна власт), у лику посланика које су на изборима изабрали грађани, доноси законе; а у случају спора судови (судска власт), примењујући и тумачећи те законе на конкретан случај, одлучују да ли је неко повредио закон и, уколико јесте, изричу одређене санкције.Независност судске властизначи да судија при доношењу одлука треба да буде независан да би био непристрасан и способан да делује без икаквих ограничења, непримереног утицаја, притисака, претњи или мешања, непосредног или посредног, од стране било ког, не само извршне и законодавне власти, већ и од притисака унутар судства.

Тумачећи законе приликом пресуђивања, судови често доносе различите одлуке у сличним ситуацијама. Ако се то дешава дуго и у великом броју случајева, постоји проблем за који „политичка“ власт (извршна и законодавна) „сваљују“ искључиву кривицу на судску власт. Истини за вољу, и судије су одговорне за ово. Судије би морале да аргументују своје одлуке јасно, логично и потпуно и да не подлежу „диктату статистике“ да пошто-пото, па и по цену здраве логике, раде неразумно велики број одлука у неразумно кратком времену. Помислимо само када би и лекари тако лечили и оперисали људе? Али, да би судије доследно примењивале право неопходно је и да извршна и законодавна власт обезбеде да судови и судије буду равномерно и разумно оптерећени (што значи да судска подручја и надлежност буду „фино наштимоване“ према површини подручја и броју предмета, судија и осталих запослених), да Врховни касациони суд има такву надлежност која му омогућава да у већем броју случајева о одређеном питању изрази свој став (смерницу осталим судовима), да одлуке највиших судова буду лако доступне (и претраживе), да судови имају одговарајуће услове рада, као и да и судије и њихови сарадници буду одговарајуће плаћени за свој рад (велики број судских службеника, па и сарадници са завршеним правним факултетом, и чак и положеним правосудним испитом, годинама живе у неизвесности и без могућности планирања породице или решавања стамбених потреба пошто раде на одређено време, а често и предуго и без икакве накнаде за свој рад). Али пре свега, за доследну примену права потребна су стабилност друштвеног система и „добри“ закони.  Друштвена стабилност подразумева да се не доносе десетине, па и стотине, законагодишње и да се једни те исти закони не мењају сваке године, понекад чак и више пута годишње. „Добри“ закони су они који одговарају нашим друштвеним условима и традицији, и који су примењиви, доследни и међусобно усаглашени.

За једанаест година, од 22. јануара 2001. године (од кад постоји подаци у електронском облику на сајту Народне скупштине) до скупштинског сазива од 31. маја 2012. године, Народна скупштина усвојила је само једно аутентично тумачење. За наредних девет године до јула 2021. године међутим, Народна скупштина донела је чак деветнаест аутентичних тумачења (још два предлога за доношење аутентичних тумачења одбијена су због притиска јавности).

Свако аутентично тумачење је прича за себе. Такво је и оно да одредбу Закона о Агенцији за борбу против корупције, према којој је „функционер“, између осталих, и свако изабрано, постављено или именовано лице у органе јавних предузећа и привредних друштава, установа и других организација чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, треба разумети тако да се та одредба не примењује на лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће. Последица је да лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће нису дужна да пријаве сву имовину, своју и чланова своје породице, ни приликом ступања на функцију ни после ње. Ваља бити свестан чињенице да је пријављивање имовине функционера једна од актикорупцијских мера која омогућава проверу да ли су функционери злоупотребили службени, односно друштвени положај или утицај, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога. Међутим, захваљујући поменутом аутентичном тумачењу, упркос бомбастичним изјавама и мерама донетим ради борбе са корупцијом, чак ни ако функцију заврше са знатно већом имовином од оне коју су имала пре ступања на функцију, а која се није могла стећи од редовних примања, лица изабрана у органе привредних друштава чији је оснивач јавно предузеће неће бити дужна да правдају ову чињеницу.

Иако још увек није доступна садржина недавно предложених аутентичних тумачења, јасно је да би се она примењивала у масовним банкарским споровима у којима чак ни нема недоследних судских одлука. Напротив, у тим споровима постоји оно што Суд у Стразбуру наводи „добро успостављена судска пракса“. Парадокс је утолико већи што се зна да ће се једно од тумачења односити на Закон о облигационим односима који се без икаквих проблема примењује већ скоро пола века (донет је 1978. године). Реч је о бисер-закону, који је тако маестрално деценијама припремало више најстручнијих професора права, које је предводио чувени Михаило Константиновић. Због своје разумљивости, систематичности, логичности, доследности, примењивости, Закон о облигационим односима задржан је досад суштински и у свим бившим југословенским републикама.

Несумњив системски проблем са којим се суочава Србија, који се односи на стотине хиљада банкарских спорова, може се само системски решити, законима. Решења о месној надлежности садржана у нацрту Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку представљају неки су од одговарајућих корака у решавању тог проблема, јер ће омогућити равномерније оптерећење судова и судску заштиту у догледном року који се неће драстично разликовати зависно од тога да ли су грађани из Београда или других градова. Уз ово, биће потребно још других системских решења, односно измена закона које су већ у најави.

Најлошије је, свакако, прибегавати аутентичном тумачењу. Тридесет година довољно је за прихватање и поштовање уставних начела о подели власти и независности судске власти. Коначно је време да се остави судовима да суде, а не да политичари, аутентичним тумачењима, суде уместо судија. Важно је прихватити чињеницу да нема пречица у „лечењу“ правних и друштвених проблема, и да нису тачне наизглед логичне констатације и решења (судије су криве за неуједначену примену права, јер су нестручне или јер раде у нечијем интересу, па им треба објаснити како да суде и контролисати их). Постоје одговори и решења који су, иако тежи за разумевање и другачији од званичних, тачни и треба их применити.

()