Након посете специјалног изасланика Петера Соренсена, само дан уочи почетка пуне примене тзв. Закона о странцима, de facto власти у Приштини најавиле су ново прелазно решење. Неколико је новина, али из угла Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици једна се издваја значајем. Приштинске власти, наиме, преузеле су обавезу да просветним радницима и студентима који немају „косовска документа“ понуде боравишне дозволе на период од дванаест месеци. Циљ овог решења је, како је пренето, да се обезбеди континуитет образовне делатности.

Будући да је извесно да би без ове интервенције наставна и научна делатност на Косову и Метохији била доведена у питање, можда чак и потпуно паралисана, делује да је разлога за забринутост мање…али само на први поглед. Суштински, договору који је постигнут, као и мерама које су из њега произашле, много тога се може приговорити. Без уласка у набрајање, сви приговори могу се свести на један: Срби на делу територије Републике Србије формално су странци. Ово прелазно решење не мења ништа у томе. Напротив, неопходност прибављања привремених дозвола за боравак и рад неодољиво подсећа на поступак издавања визе. Уз то, треба нагласити да је договор постигнут усмено, те да не постоје формалне гаранције да ће он заиста бити спроведен, као и то да је, према најавама приштинских власти, у питању само фаза у поступку потпуне интеграције Универзитета у косовски образовни систем.

Имајући то у виду, тешко се може бранити теза да је ово један у низу успеха у преговорима са Приштином.

Шта то практично значи за Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и какво је заиста стање на терену, није једноставно објаснити. Можда је у ту сврху најбоље употребити спортску аналогију.

Читав живот сам у спорту. И данас се њиме активно бавим. Много је корисних лекција које се кроз спорт могу научити, али само је једно правило универзално за све спортове. Када имате два приближно квалитетна противника на терену, свеједно да ли је реч о индивидуалном или колективном спорту, без изузетка важи правило да ће победу однети онај противник који је активан.

Посматрајте, рецимо, тениски или бокс меч. Ако су такмичари изједначени, на кога ћете се кладити? На онога који се све време креће, покрива велики део терена, има иницијативу и прави нове шансе или на онога који је на измаку снага и једва чека паузу? Наравно, одговор је на првог, оног ко константно врши притисак.

Нажалост, оснивач Универзитета, односно Влада Републике Србије која врши оснивачка права, такође и руководство Универзитета, у нашем примеру су други такмичар. Делује да им понестаје даха и да их издају ноге. Њихов наступ делује неубедљиво и помало безидејно. Уз то, нема промене у тактици. Не уводе се ни нови играчи са клупе који би можда унели живост, подигли мотивацију, повратили баланс снага на терену, а можда чак неким луцидним потезом створили неочекивану шансу.

Комплетна тактика своди се на „бункер“ и чување резултата. Истина, није то увек лоша тактика. Међутим, она нема пуно смисла онда када губите убедљиво. Када резултат није повољан, а нема реванш сусрета, наредног кола или баража у којем бисте могли да повратите позицију на табели, идеја тим пре нема смисла.

Оснивач Универзитета, у ретким јавним наступима, слично нашим клубовима у великим такмичењима, успехом представља неиспадање већ у групној фази односно тиме што су „презимили у великом такмичењу“. Кориговањем начина примене тзв. Закона о странцима квазиправних власти у Приштини, спортски клуб који се зове „Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици“ добио је управо то: прилику да презими на Косову и Метохији.

Не, то нипошто није резултат којим су ватрени навијачи овог клуба задовољни, пре свега локално српско становништво на Косову и Метохији. Није задовољан ни подмладак клуба: студенти, млади истраживачи и сарадници. Ни ја, као дугогодишњи активни играч овог клуба, не могу бити ентузијастичан око тога како би преосталих 25 година каријере, када бих објективно требао да будем на врхунцу форме, евентуално могли изгледати.

Сада када смо обезбедили продужетке, неопходно је извршити притисак на управу клуба, стручни штаб и тренера. Од пресудне важности је да се из потпуне дефанзиве преоријентишемо на пресинг. Њега морамо играти на целом терену, са идејом да пређемо у контранапад који би стварно водио промени резултата на семафору.

Победа у овој, свакако најважнијој и најтежој утакмици, није питање опстанка у такмичењу. Ово је питање опстанка славног клуба, једног од два српска клуба која су преостала у такмичењу. А за навијаче – за њих је ово питање „бити или не бити“.