Обесмишљена предрасуда o Балкану као „бауку“ Европе

Европске државе које претендују да имају историјски континуитет модернизације и које се поносе (читај размећу) својим културним наслећем и цивилизацијским достигнућима, често су, како у блиској, тако и у ранијој прошлости, биле склоне да свој успех представе кроз упоређивање.

Највећи утисак, ово упоређивање оставља када се примени на народе и просторе који у задатом оквиру друштвеног напредовања, не остварују значајне помаке, већ таворе и при том је то њихов слободан избор. Такав приступ неговала је Западна Европа према Источној, у модерној историји, изнова истичући свој технолошки развој као препознатљив облик сваког друштвеног напретка.

У тој тзв. „употреби другог“ (1) продубљивало се историјско искуство неразумевања. Најчешћа мета ове (зло)употребе био је Балкан, пре свих његов централни народ Срби. Балкан је за савремену Европу, како је писала Марија Тодорова, био „складиште негативних карактеристика, наспрам којих је конструисана позитивна и самохвалисава слика „Европејца.“ (2). Он је био „њена тамна страна“ јер је, у историјским епохама представљао пример државне, националне и доктриниране искључивости народа и нација.

Њено испољавање било је уобличено у бројне мегаломанске амбиције које су проистицале из самообмана о историјској величини у прошлости. Њој су се супротстављали бројни, како спољни, тако и унутрашњи непријатељи, али је она била упорна да се оствари, стварајући на тај начин од Балкана полигон кофликта и инфантилног самољубља које је предано усуду егоизма.

Створен је својеврстан идеолошки промискуитет који је обесчастио сваку идеју моралности, патриотизма и родољубља на Балкану. Последњих деценија, ескпонент тог суноврата су Срби који су допринели, на основу оваквог тумачења, да стереотип о варварском Балкану прерасте у наратив који није сугестивна намера, већ објективно присутна појава.

Наратив је испуњен задовољством насладе јер су примери за говор мржње, одсуство дијалога, властољубља, идеологизације, институционалног урушавања, спутавања слободе изражавања, претње силом, корупције и медијске малограђанштине често видљиви и огољено доступни, без икакве суптилности која би могла да их заштити од осуда.

Наш интелектуални одговор на ове табуе о ригидности мисли и ставова са ових простора мора да буде одлучан и непрестан.

Понајпре се треба оградити од оних одговора који омаловажавају критичара и исмевају концепт западноевропског друштва. Такви одговори више говоре о нашој саможивости, него спремности да се суочимо са проблемом. Треба прихватити чињеницу да критика постоји и пружити јој сатисфакцију. Балкан и Србија су се, током своје модерне историје суочавали са претенциозношћу својих националних пројекција. Оне су биле одраз националног романтизма и развоја државотворне идеје и патриотизма зарад националне слободе.

То међутим, није била изолована Балканска појава, већ европски феномен који је трајао неколико векова и који је подстакао бројне кофликте који су били виђени као једина решења искључивости. Верски ратови, грађански ратови, империјални ратови, идеолошки геноцид, расна супериорност, такође су били део историјског наслеђа Европе. Непријатан и неизбрисив. И на њега треба подсећати. Уколико је синоном за то „Балканизација“, треба и Европу подсетити на своје „балканске“ суноврате.

Острашћеност и тежња за доминицијом није, дакле само балканска појава и незахвално је да Балкан у њој буде онај „други“. Потребно је у потпуности променити приступ и трагати за наративом који је и у Европи и на Балкану био супротстављен идеолошким ектремизмима.

Код Срба он је све изразитије уочљив почетком прошлог века када се националним романтизам преображавао у зрелу и одговорну националну идеју која се суочавала са сопственим недостацима. Тако је Стојан Новаковић (1842-1915), истакнути мислилац и дипломата писао. „…Три национализама у Грка, у Бугара и у Срба, искључују се међусобно до невероватних граница.“(3). У тим околностима „Балканско је полуострво и сада позорница букварске љуте националне борбе међу народима сродним и несродним (4). Излаз из ове ситуације, за Новаковића се налазио у „уништењу међусобних раздора“, где „нико не може наудити другоме, а да тим самом себи не науди“ (5).

Водећи српски интелектуалци пишу о превладавању мржње и узрока сукоба управо у време када европски милитаризам (6) поприма обрисе незаустављиве трке у наоружању која прети светском миру. У овом случају Европа је расадник „Балканизације“, а бројни са Балкана су корифеји „Европејства.“ Уколико овом придодамо и становиште Јована Цвијића (1865-1927), већ тада угледног научника који је, годину дана након овог рукописа Стојана Новаковиаћ писао своје дело „О националном раду“, невеликог обима, обимне поруке.

Цвијић је писао да „у свима изложеним погледима о националном раду, погледима који се оснивају само на праву и на народној снази, не сме бити ни трага од онога што се зове шовинизам. Право национално осећање не сме да буде осећање мржње према другим народима, затим не сме да буде прецењивање своје вредности и права а потцењивање особина и права других народа… Обожавање, култ, прецењивање самога себе код народа је исто тако злочесто као и код појединаца… Шовинистичке тежње одговарају демагогији у политичком животу“(7). Да би се то остварило, према Цвијићу, „универзитет мора да буде носилац националне мисли“, односно образована интелигенција која ће морати све више да „комуницира и да долази у додир са културним светом.“

Овај манифест културне афримације националне идеје и њене академске упућености која говори у прилог цивилизацијских домета био је прекинут узурпаторским чином Анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије 1908. године. Иако је ова држава важила за расадник културног прогресивизма, њена политика била је империјална и искључива.

Чин анексије био је једностран дипломатско-политички потез којег је карактерисала неприхватљива националистичка ароганција политичке елите Монархије. То је, према Цвијићу, неодржив чин који је дестабилизовао међународне односе и директно је био уперен против права Срба на сопствени национални интерес и самостални привредни и културни развој.

„Србија је… економски затворена као у мишоловци и предата на милост и немилост дуалистичкој монархији. Анексијом Босне и Херцеговине такав се положај Србије дефинитивно фиксира.“

Балканска политика Аустроугарске била је, претенциозна. Јован Цвијић, упркос свом научном хуманизму и истраживачком оптимизму, био је уверен да је наступило време конфликта Написао је: „Српски се проблем мора решити силом“ јер је Аустро-Угарска тражила рат.

„Тамна страна“ о којој је Тодорова, писала овде се надвила над Балканом и Србима и ни у ком случају је они нису створили. Балкан припада географски и културолошки европском простору и недељива је целина јединственог историјског процеса који обилује својим аутохтоним изразима. Срби су народ који је умео да каже да „радикалне теорије одмажу. Постају жвакаћа гума за гладне људе” (8). Чини ми се да зрелије не може, чак и у најочигледнијем обрасцу просветитељства.


(1) Ивер Нојман, Употреба другог, Исток у формирању европског идентитета, Службени гласник, Београд, 2011.

(2) Марија Тодорова, Имагинарни Балкан, 20. век, Београд, 2006, стр. 356

(3) Стојан Новаковић, Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1906, стр. 68,

(4) Исто, стр. 377

(5) Исто, стр.401.

(6) „Mилитаризам је…најснажнији од свих инстиката“. Karl Liebknecht, Militarism, New York, 1917, стр. 2.

(7) Јован Цвијић, О националном раду, Београд, 1907, стр. 22.

(8) Милорад Екмеџић, „Кратки ход по мукама кроз историју Босне“, Дијалог прошлости и садашњости, Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 144.

()