СТРАНПУТИЧНО ПУТОВАЊЕ ДО ВЛАДЕ
Још смо на путу ка новој влади који може да се протегне до средине овог месеца (18 априла). Ако до тада влада не буде изгласана, односно не добије бар 126 посланичких гласова, по сили Устава (члан 132) распустиће се Народна скупштина и расписати избори за посланике. Баш ових дана председник Републике обавља кратке консултације са представницима парламентарних странака (изборних листа) које желе да разговарају о мандатару и последично о будућој „редовној“ влади. Готово сва парламентарна опозиција одбија такве „уобичајене“ консултације у овим кризним временима, практично захтевајући разговоре о привременој (прелазној) влади који би се одвијали у другачијој (јавно/тајној) форми, не нужно у истом саставу и у Новом двору.
По Уставу (члан 127), председник Републике предлаже кандидата за председника Владе, односно даје некоме мандат да састави владу, и то је дужан да учини у наредних 30 дана од (констатације) оставке владе. Уколико би истекао месечни рок а предлог био ускраћен те тако изазвани парламентарни избори, сматрамо да би председник Републике ушао у зону кршења Устава (и могућност разрешења). Дакле, по тумачењу уставне норме, он мора да предложи кандидата, било оног чија ће влада потом бити изгласана (са мандатом до следећих редовних избора), било кандидата чији експозе и састав владе евентуално неће добити подршку скупштинске већине што би аутоматски довело до нових парламентарних избора (сво ово време трајала би „техничка влада“). И овим би се надлежност председника Републике у поступку избора владе завршила.
Али, тако не мисли још увек актуелни председник „техничке владе“ (М. Вучевић), откривајући елементарно уставно незнање и по ко зна који пут исказујући политичку инфериорност у односу на појаву председника Републике и његову омнипотентну моћ. Његова изјава да мандатар не бира сам свој тим (министре у будућој влади, нап. С.О) већ „у разговору са странком, коалиционим партнерима и председником“, уклапа се у деценијски популизам који подразумева (не)нормалност да се председник Републике пита за све у Србији („од Газивода до нове суботичке пруге“ и назад). Председник Републике по Уставу и начелу поделе власти није надлежан да одређује састав владе, нити мандатар са њим може о томе званично да разговара (приватно може са ким год хоће).
Изјава премијера у оставци је још једна потврда, и то са највише позиције, о искривљености нашег уставног система на шта је јавност годинама инертно пристајала. Србија има непосредно изабраног шефа државе, али он нема ни близу оне уставне надлежности као председник у председничком (САД) или полупредседничком сиситему (Француска, Русија) а управо се тако понаша, уместо да се држи устава попут шефова других парламентарних држава које такође бирају грађани (Аустрија, Хрватска).
До каквог исхода ће довести текуће консултације са председником Републике о мандатару и „мандатаровом тиму“, не можемо докучити, али је сигурно да мандатар настављач или понављач досадашње политике неће излазити из „шефове“ сенке нити ће бити у стању да ову кризу реши. Неће то моћи ни „испуњавањем“ студентских захтева нити „организовањем фер избора“. Хтели – не хтели, остаје нам политички нарочита влада (именом: привремена, прелазна, влада поверења, солидарности или јединства), која би се бирала по, једином могућем, уставном поступку у Скупштини и која би могла бити мешовитог политичког састава (владајуће и опозиционе странке), појачана нестраначким личностима вољним да се упусте у такву једну авантуру. Влада би имала пун капацитет да води државну политику (другачије није ни могуће по Уставу) и одређени рок функционисања, сходно политичком компромису о изласку из кризе. У наликуставном систему попут нашег, свима је јасно да би само политички избалансирана влада могла да створи услове за фер изборе.
Како је српски систем, заснован на „харизматској визији“ једног јединог носиоца јавне функције – макар што су га грађани ономад директно изабрали – почео озбиљно да „колабира“ изгубивши народно поверење (легитимитет), не би било згорег да, поред ових јавних консултација,
по иницијативи председника Републике отпочну и стварни политички преговори о превазилажењу кризе. Или се они већ негде, подаље од рефлектора, већ утаначују или воде. Слутимо и надамо се томе јер време тече у неповрат.