В.д. менаџерија

Руковође (руководиоци) је појам са којим су се многи од нас срели у току свог образовања. Потом се појавило управљање које је било исто као и руковођење али само мало модерније. Последњи појам који је врло чест у употреби а такође је нешто што је последње истакнуто у излогу је - менаџмент.

У суштини се ради о глаголској радњи која је заједничка за све ове појмове који су се појављивали у различитом временском периоду, а то је доношење одлука. Међутим ту постоји једна разлика у приступу према наведеном која је у вези са стручношћу оних који је обављају. Наиме, да би се могло руководити нечим у прошлом времену (бити директор) услов је био вишегодишње школовање у некој области (наравно , поготово у овом осетљивом кадровском питању, постојали су изузеци). Затим је особа пролазила кроз партијски филтер и на крају, уз мало среће и умећа, хијерархијски се долазило до функционерског-директорског места. Требало је времена да се направи добар руководилац јер након школовања иде стицање неопходног искуства уз рад, да би на крају тог процеса долазила функција.

Данас су ови процеси убрзани а глобализам је на нашу малу обалу донео нов начин гледања на управљање – менаџерски. Менаџер је особа која треба да управља у свакој области која јој се додели од стране корпорације, фирме. Та особа има знање о управљању које је стекла у неком краћем или дужем циклусу школовања (чак и курса), међутим непоседовање знања о области рада и руковођења, није проблем и ограничење. Напротив тај „мали“ недостатак се компензује тако што стручни део посла воде они који су школовани за ту област. Таква је модерна капиталистичка концепција која послове зове пројектима а руководиоце пројеката – пројект менаџерима. Уочава се разбијање једног целовитог управљања на уже процесе, а савременим речником то се зове „агилно пословање“. Тако су и менаџери постали „ужи“ у схватању целине, а аутоматизација пословања је довела до тога да радници треба да знају само да унесу неки податак у рачунар или друго помагало које даље све уради само. Другим речима, стручност губи своју суштину јер радник (извршилац) не мора да зна свој посао, али мора да познаје софтвер у који уноси податке.

У Србији, поготово у државном систему управе, проблем је двострук јер руководиоци с једне стране немају елементарних знања о руковођењу (в.д. статус – вршилац дужности, постаје редовно стање јер се конкурси за избор правог руководиоца не спроводе) В.д. руководилац може да буде било ко, и што је веома штетно, без временског ограничења, све док је лојалан, иако право његов мандат ограничава. Ако погледамо сам државни врх, поједини министри немају икаквих претходно стечених знања а добили су могућност да воде државна министарства (војска, полиција, социјала итд) па чак и да воде Владу. Неки су пре тога били шофери, неки су били панкери, али им пут ка месту управљања није био тако трновит што се школе тиче. Храбро су се прихватили посла и истовремено уз рад нешто и научили,1без да су погледали филм „Виљушка се држи у лијеву руку“ Миодрага Караџића и научили штошта. Један од проблема који овде искрсава је и моралне природе, с обзиром на чињеницу да се човек прихвата да ради нешто за шта није спреман нити стручан – неограничена амбиција.

Стручност која се стиче образовањем и искуством (временом) ипак се не може заменити курсевима ни „прибављеним“ дипломама Нити се стручан човек може заменити лицима са занимањима која почињу на „ш“: шалтерска радница („дивљи шалтерски службеник“, карактер из књиге Национални парк Србија – Драгољуба Љубичића, шофер и сл. Доказ томе је губитак квалитета битних одлука које се тичу свих нас. Оне су све тање, а цена томе све је дебља.

Неки би рекли да је ово време освете лоших ђака.

1http://www.mod.gov.rs/cir/4304/ministar-odbrane-4304

(аутор је дипломирани економиста - мастер)

()