Пoла века Устава СФРЈ од 1974 – кривац или не

Навршило се пола века Устава СФРЈ од 1974 (Устав), последњег уставног сведока велике југословенске државе. Оправдано критикован и после и пре (амандмани) доношења, о Уставу још нема коначног историјског одговора на питање је ли он сахранио СФРЈ или су пак све гори односи република и покрајина те народа и народности, уз растакање партије, Савеза комуниста (СКЈ) обесмислили и упокојили Устав? Мишљења сам да већина народа широм бивше Југославије данас држи да тој држави није било спаса па ни њеном уставу приде, управо због унутрашњих проблема (овде сасвим занемарујем утицај „страног фактора“). Али о томе зашто је до нестанка државе дошло а посебно ко је томе крив, сагласности међу „Југословенима“ никада неће бити.

Правосудно уско грло

Нова уставна одредба (2022) да се (сви) услови за избор судија уређују законом (чл. 145) практично развлашћује Устав остављајући га апстрактним јер се све о условима судијског избора, осим сталности (доживотности) функције и бирања од стране Високог савета судства (ВСС), препушта законодавцу, а заправо влади, читај: владајућој политици.

Размишљање једног обичног српског грађанина о литијуму

Већина грађана ове наше Србије, поготово млађа генерација, донедавно уопште није марила за постојање литијума. Можда су чули нешто на часовима хемије, а можда и нису,  али ако и јесу, сигурно их није превише занимало. Старије генерације су учили тзв. економску географију, па су ђаци бубали колико  Бразил производи овога, Нигерија  онога а Југославија свега и свачега. О литијуму нисмо учили. Како су литијумске (Ли-Ио)  батерије, бар за сад, најпогдније за израду батерија за електичне уређаје, па и за електричне аутомобиле, у циљу очување животне средине, тј. смањења потрошње фосилинх горива, потражња за овим ретким металом расте све више.

Мало ли је братске мржње (реаговање на текст из Политике)

Не може се не реаговати на мрзилачки текст историчара Радоша Љушића, скоро објављеног у Политици (Погледи, 4. јун, стр. 12, https://www.politika.rs/scc/clanak/617807/Pogledi/Srbijo-ne-veruj-Crnoj-Gori) о Црној Гори и Црногорцима. Чиним то као Србин, као интелектуалац и аматерски познавалац националне историје који нема (уназад вековима, колико ми је познато) црногорско порекло.

А у кампањи законска новела – нови мамац, стара мишоловка

Београдски и избори у једном броју градова и општина (66 укупно плус београдске и нишке градске општине, 2. јун) „од огромног су значаја“ и „они које Србија не сме да изгуби“ како говори власт која је, традиционално, у вишемесечној (годишњој) галопирајућој кампањи. Опозиција, насупрот, углавном тихује – један, наизглед већи део опозиције делимично бојкотује изборе – и то само београдске (?!), док зелено-лево-народњачки(…) део излази и у Београду, „бирајући борбу“ како већ узвикују.

Поука из Сретењског устава

Да ли је сам Сретењски устав замишљао, или бар творци његови – коџа Милош, Давидовић и ини – овакву Србију данас: стегнуту више него слободну, сиромашну пре но богату, разједињену и непријатељску а не сложну и братску, новцем окупирану и задужену, са сваке стране притиснуту? А истовремено нестварно лепу и надајућу, са људима поносним, и са срчаношћу, памећу и поштењем појединаца њених. Да је замишљано – не верујем, а још мање верујем да би им по вољи било да се писани чин Сретењски слави славља ради.

Апел

Коментар Устава Републике Србије

Дарко Симовић Слободан Орловић КОМЕНТАР УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ Са праксом Уставног суда Републике Србије и Европског суда за људска права

Шта је то породица Звездина

У „Политикиној“ рубрици „Погледи“ освануо је, 4. јануара, текст „Звезда је породица“ Јелене Тришовић (https://www.politika.rs/scc/clanak/592692/Pogledi/Zvezda-je-porodica), „руководиоца пројеката друштвене одговорности ФК Црвена звезда“ (шта год то било), што ме понукало да реагујем и дам понеки коментар.

Српски добровољци у Донбасу

Неспорно је да одређени број држављана Републике Србије учествујe у „оружаним сукобима“ као добровољци, припадници војних или паравојних формација у страним државама.

Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској

Обичан грађанин зна толико да се те недеље (24.9) или викенда, десио оружани сукоб Срба и полицајаца Албанаца у околини староставног манастира Бањска („Страхињићу Бане […] у маленој Бањској) и да су званично страдала четири лица, три Србина и Албанац. После тога, исти тај, обичан грађанин може да сазна: да је сатима пре акције „косовске“ полиције српска наоружана група праћена и снимана из ваздуха; да је и КФОР (НАТО) „присуствовао“ сукобима; да је пронађена велика количина оружја – за „цео батаљон“; да је, јавности познати, М. Р. писмом признао организовање оружане српске групе (сâмо то признање и није судски доказ), и можда још понешто.

Уместо омажа Крајини Српској

Пре неки дан, они су у Книну званично прославили, а ми у Приједору отужили „Олују“, агресивну војну операцију (августа ‘95) која је угасила Републику Српску Крајину (РСК) и то њен западни део, док је источна област (источна Славонија, Барања и западни Срем) сачекала „мирну реинтеграцију“ у Хрватску. Месецима раније РСК је опкољавана и, све су прилике, припремана за коначну предају и издају (медији у Србији нису ни објавили да је РСК нападнута 4. августа). Крајина је тек нешто брањена, таман толико да српски народ стигне да се покрене са огњишта пут истока, и да се ни ево после три деценије не врати.

Кaко смо упали и може ли се изаћи из мреже "косовске" независности

Сажетак: У светлу временски последњих аката којима се Србија чињенично и правно саглашава са независношћу „Косова“,  Споразума о нормализацији односа „Косова“ и Србије  и Анекса о спровођењу Споразума, покушали смо се осврнути на неколико питања. Она су подељена у три упитне целине: шта је преговарачки претходило овом „вајном споразумевању“, има ли „наде“ за садржину ових аката или су безнадежно неуставни и подложни поништењу и је ли Србија на споразуме правно ваљано пристала или пак није?

Од вајних преговора до вајног споразума

Општенародна збуњеност је први утисак који стварају Француско-немачки споразум о нормализацији односа „Косова“ и Србије (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. фебруар ‘23) и његов охридски наставак (18. март ‘23). За ваљану правнополитичку оцену ових докумената, усмено прихваћених (sic!), ваља се вратити неку деценију уназад, што је довољно да се потврди непреболно разочарање у западни део међународне заједнице и међународно право (ако уопште тако шта још постоји). 

Бриселско-охридска сенка над Уставом

Очита је конфузија изазвана информацијама о потпуном или делимичном прихватању, важењу, неважењу и примени бриселског „ЕУ споразума о нормализацији односа између Косова и Србије“ (од 27. фебруара ‘23) и његовог потоњег дела, охридског „Имплементационог анекса (мапе пута)“ (од 18. марта ‘23). Како изјаве западних званичника, самих преговарача, аналитичара, правне и лаичке јавности, међусобно штрче у вези са „прихваћеним“ и „прихваћеним за примену“, ваља покушати с појашњењем.

Последице прихватања "Европског предлога споразума о нормализацији односа између Косова и Србије" по српску духовну и културну баштину на Косову и Метохији

Да подсетимо, 27. фебруара 2023. године, Европска Унија објавила је текст ''Европског предлога Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије'' 1 , који су истога дана предходно прихватили челник сепаратистичких власти на Косову и Метохији, Албин Курти, и председник Републике Србије, Александар Вучић. Непосредно након тога, Жозеп Борељ, европски комесар за спољну политику, изјавио је: ''Председник Србије Александар Вучић и премијер Косова Албин Курти сложили су се данас да нема даље потребе разговарати о предлогу споразума о нормализацији између Косова и Србије". Додао је да су ''обе стране изразиле спремност да почну са имплементацијом споразума''. Нови састанак о анексу у којем ће се дефинисати спровођење Споразума већ је заказан за 18. март у Охриду. Још 20. јануара 2023. године, Председник Вучић изјавио је након састанка са ''петорком'', да ''смо спремни да прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума с тим што сам направио врло јасним једну ствар и показао сву бригу и резервисаност по једном важном питању, али не могу да говорим о томе, јер предлог није јаван''. Касније се испоставило да је реч о резерви, односно о неприхватању могућности да тзв. Косово постане члан Уједињених нација. Међутим, у тексту Споразума, објављеном на званичном сајту Европске уније, нема те ''ограде'', с обзиром да у чл. 4. став 2. дословно пише: ''Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији'', што ван сваке сумње укључује и непротивљење Србије чланству ''Косова'' у Уједињене нације. Упркос огради садржаној у преамбули Споразума о томе да се неће доводити ''у питање различита гледишта Страна о основним питањима, укључујући и статусна питања'', Споразум садржи одредбе, којим се Република Србија обавезује да са својом јужном покрајином ''развија нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права'' (чл. 1.). Такође, предвиђено је да ће се: ''обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације'' (чл. 2.).

Мучни корак Косовског завета

Као што је то већ бивало у западној кухињи међународног права, и најновији „ЕУ предлог –споразум на путу нормализације односа између Косова и Србије“ (Предлог) противречан је сам себи , попут „Дејтона“ (1995), „Бриселског споразума“ (2013) или Мишљења Међ. суда правде о сецесији „Косова“ (2010).

Летеће измене на месту декана

Добар део наше јавности, бар оне академске, упознат је са „дејствима“ у вези са јулском сменом декана (Б. Ристивојевић) на Правном факултету у Новом Саду. Ове јесени бивања кулминирају – уместо „довођења к познанију права“ један државни правни факултет од закона бежи. Наиме, новосадски суд је донео извршну исправу (П1 24/2022 од 13.10.2022) по којој је, овде потписник, враћен на функцију декана, али му се, уз помоћ физичког обезбеђења, онемогућава да у деканат уђе. Попуњава се рубрика „да ли је могуће“ невероватном чињеницом да један државни правни факултет игнорише одлуку суда. Све је почело сменом декана на „врелој“ седници Савета (7.7.2022) због, како је наведено, информисања студената о академским стипендијама у руској амбасади (објашњено као „политичка подршка Русији“ „након почетка сукоба у Украјини“) и неког званичног ручка у дане студентског беседништва на Златибору. Сви који су подржали декана су потом смењивани са функција: један асистент, у статусу узбуњивача, је беспризорно већ отеран на улицу (30.9.2022), а покренути су монтирани поступци не би ли се некако читава та „деканова клика“ елиминисала са Факултета. Смењени декан је пресавио табак и Виши суд је недавно (13.10.2022) донео привремену меру којом је враћен на функцију (до окончања судског поступка који је у току). Међутим, не лези враже, Правни факултет се пропиње изнад суда, игнорише судску извршну одлуку, телом бранећи и печат и деканат. А „правно“ најневероватније ствари тек почињу. У тоталном заносу софизма који се десио на скорашњој седници Савета факултета од 19.10.2022, по замисли председника (Д. Милков), у неколико минута: ја сам „враћен“ у јул и на функцију декана (тач. 2); затим поново „разрешен“ (тач. 3); па је разрешен „декан“ (Т. Бугарски, која је прекјуче (?!), 17.10.2022, била „изабрана“ на седници Савета факултета и тако виртуелно досегла најкраћи „декански“ мандат у историји високог образовања од 48 сати (тач. 4); да би истог тог „декана“ (Т. Бугарски) „изабрали“ за „в.д. декана“ (тач. 5) и коначно, отпочели нови избор за „декана“ (тач. 6). За све то време, донета судска одлука стоји са стране чекајући (принудно) извршење, посматрајући неке правнике професоре и не верујући да је то што види могуће на правном факултету. А рекао бих да се и здрав разум слаже са њом. Све ово за наук нам открива да има много тога „трулог у држави Данској“ ако је појединац, председник Савета (уз то незаконито на функцији), убедио себе (а уцењујући остале) да је ово његов приватни рат на његовом и ничијем факултету, да може право подводити бесмислу газећи по угледу чувене академске институције, не презајући да умисли како је и суд испод њега. Сме ли се све то због малог, малецног, а личног интереса – суд је већ рекао, нека се изјасне студенти и свеколика српска јавност.

Посвета Професору - Ратко Марковић (1944-2021)

Протекла година однела нам је многе вољене и велике људе. Међу њима је и професор Ратко Марковић за којим жали читава правничка и академска јавност, а посебно ми који смо у њему гледали духовног оца. Ни тако наочит и по свему истакнут човек није успео да победи у прекодеценијској борби са болешћу. Свих тих година није се могло ни наслутити а камоли видети – по његовом духу, непрестано сипаном ерудитском знању, шарму, стилу, предавању, писању, обичном разговору, дружењу или расположењу – да води и тај свој унутрашњи, унапред изгубљени бој. Снага и истрајност, особине су човека који је био уравнотежена и непобедива духа чак и кад је, болестан, полако умирао.

Вучићева конвертитност и сервилност

Не знам шта још треба да учини Александар Вучић да би овдје у Републици Српској, а нарочито у Србији схватили и на тамошњим изборима санкционисали његово сервилно спровођење опасне политике Запада према Србима, Србији и Републици Српској.

Зашто изаћи на референдум и заокружити НЕ?

Поштовани грађани Србије, уверен сам да се ових дана многи од вас питају да ли у недељу изаћи на референдум и како гласати. Да ли подржати промену Устава или бити против. Шта значи ако на гласачком листићу заокружите ДА, а шта ако се одлучите за НЕ?

Зашто на референдуму у Србији заокружити "не"?

Грађани Србије изаћи ће 16. јануара на референдум и изјаснити се о промјени Устава. Суштина промјена је у реформи правосудног система, с циљем, како владајућа странка представља, да се повећају гаранције независности правосуђа, како оно не би било под утицајем политике. Будући да скоро сви устави у свијету, укључујући Устав Републике Србије, предвиђају независност правосуђа или барем независност судства, на први поглед изгледа да је ова иницијатива добродошла и да показује добре намјере владајуће странке. Ко не би прихватио да правосуђе буде независно и да буде сигуран да ће судије и тужиоци бити независни од могућих притисака припадника политичке елите у конкретним предметима?

О уставном референдуму као мачу народном

Давно (Западу) обећана промена Устава, садржана у стратегијама и другим писанијама, дошла је до пред последњи корак. Народна скупштина је ономад (30.11.2021) усвојила измене Устава и само је остало да их грађани на скорашњем референдуму (16.1.2022) потврде или одбију, заокружујући „да“ или „не“. Иза простог референдумском питања: „да ли сте за потврђивање акта о промени Устава“, за просечног грађанина крије се велика непознаница. Прво, шта се то у Уставу мења и друго, још теже, да разуме правничким језиком написане амандмане, не би ли уопште могао ваљано одлучити хоћe ли „да“ или „не“.

Ко је за промену Устава

Скупштински уставни одбор утврдио је, 21. септембра, нацрт акта о промени Устава који се састоји од 29 амандмана. Сви се тичу правосуђа или су у вези са њим. Следећи корак требало би да буде скупштинска расправа о предложеним амандманима, потом гласање посланика и на крају изјашњавање грађана на референдуму. Све ово морало би да се доврши пре ванредних избора, за пролеће обећаних. Ако се пак уставотворни поступак не оконча, мораће се „Јово, наново“.

Тиранија над парламентом и тиранија парламента у БиХ – случај незабиљежен у свету

Од бројних примјера атака на начело владавине права, формално прокламованог Уставом Босне и Херцеговине као темељно правило њеног правног поретка, овдје желим да укажем на један примјер о којем до сада није било ријечи у српској правничкој јавности. Ради се о случајевима у којима је Парламентарна скупштина БиХ усвајала акте које је називала законима, али њима није доносила своје законе. Умјесто тога, она је тим актима накнадно само прихватала тзв. законе које су претходно противправно наметали високи представници у БиХ, што представља тиранију над парламентом, али и тиранију парламента, којима нема премца у свијету.

Слобода против насиља појединца

Нови попис становништва у Србији требало је да се одржи ове године, јер је препорука Уједињених нација да се попис врши прве године у деценији. Због пандемије корона вируса попис је одложен за октобар 2022. године, али је, иако до тог октобра има поприлично времена, јавности Србије већ ових дана с правом благовремено пласирана вест о активностима да се у пописним листовима предвиди могућност становницима да се национално изјасне као Војвођани. С обзиром на то да се о наведеном попису тек треба донети посебан закон, а имајући у виду да је национално изјашњавањe par excellence правна тема, желим овим текстом да укажем на, по мени, једно добрано укорењено погрешно схватање, које нема упориште у Уставу Републике Србије.

Војвођанин, како то поносно звучи

Али Војвођанин не чини, заједнички са свим другим Војвођанима, народ (нацију). Бити Војвођанин другачије је опредељење и припадност - макар што је поносно као војвода - али националност није.

Озбиљан кривични игроказ

Нисам проверавао, али чврсто претпостављам да је Србија у још нечему, осим по привредном и сваком другом расту, најлепшим зградама, историјски најбољим међ’државним односима итд - „водећа у Европи“. Реч је о правнички невероватној појави, европски непознатој, да председник једне уставне државе подноси, суштински, кривични пријаву против себе самог (уз најближег рођака и министра). Тиме се ваљда унапред, превентивно, жели доказати невиност у вези са два тешка кривична предмета, „Јовањицом“ и „Беливуком“, иако се против њих тројице поступак уопште не води.   

Вакцинална обавеза

Иако нисам „антиваксер“ (не знам ни који је то тачно сој људи) усудићу се да у време још непролазеће опасности од заразне болести КОВИД-19 (вирус SARS-CoV-2) напишем нешто критички о, могуће предстојећој, обавези вакцинисања. Некако су и почетак и (будући) крај епидемије повезани са дилемом вакцинације, уз друге важне теме: прецизну статистику о оболелим и преминулим, превентивне и репресивне мере „борбе“ односно ограничења људских права, прегалаштво „медицинског особља“ у „жариштима“, а богме ту је и визија како „струке“ тако и „политике“. Прво смо страховали да ли ће се и када створити ефикасна и по здравље благотворна вакцина, па хоћемо ли је успети купити, а потом су са отпочетом имунизацијом (вакцинисањем) остајала питања: колико грађана мора да се вакцинише (назваше то имунитет „крда“ или „стада“), којег узраста, са колико доза чије вакцине а, посебно, може ли се наредити, илити законом увести, вакцинална обавеза? Не морална – необавезујућа, него она права – правна.

Кажњавање у јавном превозу – јасно је шта закони дозвољавају

Није спорно да карту у било којем јавном превозу путник треба да плати. Међутим, већ неколико година уназад у појединим општинама и градовима важе посебна правила уколико се путник од стране контролора затекне без карте у возилу градског превоза. Таква правила не постоје у законима, већ су уведена одлукама локалних власти. Неколико највећих јединица локалне самоуправе (Београд, Нови Сад, Крагујевац) изменило је одлуке о јавном превозу којима се чак прописује да је неплаћање карте прекршај. Истим одлукама се овлашћују контролори да легитимишу путнике, узимају од њих податке о идентитету па чак и да уручују прекршајне налоге. Имајући у виду да велики број путника не жели да дâ контролорима личну карту на увид, контролорима је при легитимисању путника асистирала комунална милиција. Неретко се дешавало и да се путник без карте задржава у аутобусу или ван њега све до доласка комуналне милиције или полиције. Како би се проблем са легитимисањем путника убудуће отклонио, недавно се могло чути да ће са контролорима ићи и радници обезбеђења који ће само „превентивно да делују“.

Откуд сад аутентично тумачење закона

Срби другог реда - на Видовдан 2021.

Не треба подсећати на чињеницу да су Срби у Републици Србији који живе на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија грађани другог (и последњег) реда. То је јасно сваком ко жели да сагледа истину. Такође је и правни положај расељених лица са Косова и Метохије у погледу остваривања својих права у општинама из којих су расељени од 1999. године јако неповољан. То се пре свега односи на остваривање личних и имовинских права која је скоро немогуће остварити.

Куда даље са уставним променама

Након два незапочета поступка промене Устава (по уставним иницијативама из 2011. и 2018. Народна скупштина се није ни огласила), Скупштина је овај пут учинила први корак доневши одлуку о „прихватању Предлога за промену Устава, који је поднела Влада“ (Одлука од 7. јуна), то јест да „покрене поступак промене Устава“ (Политика, 8. јун). По истој одлуци Одбор за уставна питања већ „приступа изради акта о промени Устава“. Како је уставни поступак почео, а Одбор приступио изради акта, прва питања су шта се сад дешава и шта следи.

„Нова јамарења“ и „стари јамари“

У представи, која по замисли оног који је изводи, изгледа као искрени пут према људскости и цивилизацијским вредностима, поводом незаобилазне и злосрећне теме о масовним убиствима Срба, Јевреја и Рома, највиши званичник суседне државе, недавно је, у „налету саосећања“  изјавио да је било „геноцида према поткозарским Србима“, али да је он испровоциран „отпором“ против државе, што би требало да представља неслагање са легалним интересима хрватског народа, тада артикулисаним у Независној Држави Хрватској („ендехазија“), те да је тај подухват испровоцирао оправдани патриотски одговор који је, нажалост, у једном делу ескалирао у несмотрену одмазду чиме је, од стране појединаца, помућена оправдана идеја за сопственом државом.

Чему преговори са опозицијом у паралелној стварности

Пита ли се ико како смо дошли у стање да нам странци, после три деценије вишестраначја, утаначују разговоре између власти и опозиције. Као да се договара поратни сусрет љутих ратних непријатеља који треба да прихвате мир. Заправо се припрема слика да наше политичке странке (и странчице) треба, ето, да се договоре око фер изборних услова, око представљања у медијима са „националном фреквенцијом“ („Пинку“ ваљда, „Првој“ и другим) па ће све да буде демократски. Ех, да је српски проблем тако површан и технички, него су ствари далеко отишле. Изван Устава и закона, у некакав „паралелни устав“.

Косовскометохијско распеће

Околности у којима се одиграла битка на Косову пољу 1389, биле су условљене историјским процесима експанзије турске империје и разградње Душановог царства кроз појаву државотворне амбиције обласних господара који су били окренути међусобном надметању, без околишања да своју моћ докажу и успешним ратним походом.

Устав непромењен, а када ће, не знамо

\ Влада је 4. децембра поднела Народној скупштини нови (а садржином стари) Предлог за промену Устава о уређењу судске власти и јавног тужилаштва (одељак 7). Некако се највише јавно запиткује мора ли се расписати народни референдум, а не о томе шта је садржина предложених промена, иако је одговор прост и јасан ˗ о промени ових уставних одредби коначну реч дају грађани на референдуму.

Огледи о аутошовинизму (југомазохизам као извор самомржње - II део)

       Југомазохизам је став да Југославију треба чувати без обзира на штету која ће по српски народ због тога наступити. Из претходног дела овог текста види се јасна развојна линија све већег узмицања српског чиниоца ради удовољавања другим конституентима југословенске заједнице. Изопачено схватање једног политичког савеза почело је утапањем сопственог интереса у заједнички тако да овај први потпуно нестане, наставило се непрекидним самопотискивањем и на крају завршило у аутошовинизму, који заправо није ништа друго до интериоризовани став свих релевантних политичких субјеката из појединих бивших југословенских република и покрајина о нама самима. Подсетимо се на тренутак појмова са часова физике – елонгације, удаљавања тела од положаја равнотеже, и амплитуде – крајње удаљености од тог положаја; непрестано подређивање жељамама других чланова југословенске заједнице било би елонгација, а аутошовинизам амплитуда једног несрећног кретања.

Огледи о аутошовинизму (југомазохизам као извор самомржње – I део)

У последње време много се говори и пише о феномену аутошовинизма. Ова грчко-француска кованица, чије се ауторство приписује Зорану Ћирјаковићу, означава мржњу према сопственом народу. Често се каже како је језик одраз друштвене стварности; када је нека појава присутна у животу одређене заједнице, језик те заједнице има реч за њу и обрнуто. И док у речницима неколико светских језика нема речи ,,аутошовинизам”, у српском је стекла право грађанства, што значи да је и појам који означава нажалост део наше друштвене стварности…

Интелектуалне пукотине српског „полуинтелектуалца“

У потрази за одговором где се налазе границе српског идентитета, један од најзначајнијих интелектуалаца модерног доба, Слободан Јовановић (1869-1958) је, сумирајући своја волуминозна истраживања српске модерне историје, написао невелико по обиму, обимно по значају дело о културном обрасцу Срба. Тиме се он сврстао у малобројне који су се осмелили да се суоче са амбивалентним карактеристикама националног идентитета које су се толико често испољавале током његове борбе за ослобођење и формирање самосталне државе.

Брине ли се држава и за нас

“Држава се брине за нас” ˗ скрушено ми рече мој професор уставног права, вишемесечни заточник старачког дома ˗ “али, ипак, напиши нешто, нека се чује и наш вапај за слободом јер може бити да умрећемо а изаћи нећемо”. Ово оксиморонско „брижно заточење“ поче тако што је држава, још с почетка епидемије болести због вируса корона, у потпуни „карантин“ ставила све грађане у геронтолошким центрима, ваљда здравља им ради. Они су у поодмаклим, позним годинама па се сматрају најугроженијим. И то би на неко време било смислено, али пандемија се одужила, а реченица да „домови за старије неће бити отворени све док вирус потпуно не нестане“ (др Кон) постаде им доживотна казна. Ко је тај ко зна када ће овај вирус нестати и у најзабаченијем кутку планете? Нико, а вероватно никада ни неће сасвим нестати.

Поновно незаконито ограничење рада угоститељских објеката

Од када је проглашена епидемија заразне болести COVID-19 правила понашања у Србији се свакодневно мењају и то на начин што се, по правилу, уводе нова ограничења и забране. Није спорно да у зависности од епидемиолошке ситуације треба прописивати само оне мере које су оправдане. Међутим, један од већих проблема се појављује када ограничења или забране уводи орган или функционер који за то није надлежан. Пре свега се из медија може сазнати да су општински и градски штабови за ванредне ситуације у појединим локалним самоуправама увели одређена ограничења или забране.

Обесмишљена предрасуда o Балкану као „бауку“ Европе

Европске државе које претендују да имају историјски континуитет модернизације и које се поносе (читај размећу) својим културним наслећем и цивилизацијским достигнућима, често су, како у блиској, тако и у ранијој прошлости, биле склоне да свој успех представе кроз упоређивање.

Самообмањивање

У психологији појединца, а и социјалној психологији, постоје стања испуњена тежњом човека или његовог колективитета да одређену ситуацију сагледа другачије, тачније речено лепше од онога што је у стварности и да живи у убеђењу да је стварност оно што ми мислимо, а не оно што заиста јесте.

Око соколово на улицама Београда - решава стари или ствара нови проблем?

Паркирање возила у Београду али и у другим градовима Србије заиста представља велики проблем. Локалне власти на различите начине покушавају да га реше, па је тако недавно у Београду проблем „решен“ куповином возила на којима су уграђене камере за снимање непрописно заустављених и паркираних возила.

Нoшење војне и униформе цивилне заштите

У складу с Уставом? Да ли изручење сопственог грађанина другој држави представља крњење суверенитета грађана?

На захтев Министарства правде САД Посебно одељење Вишег суда у Београду одредило је привремени притвор за 11 грађана Србије а са циљем њиховог изручења правосудним органима САД. Реч је о лицима која се терете да су учествовала у финансијској превари а која су крајем јула, у акцији МУП-а Србије изведеној у сарадњи са ФБИ, ухапшена у Нишу. О томе да ли ратификовани уговор о међународној правној сарадњи закључен између Србије и САД доводи у питање људска права и суверенитет, те у којој мери ће бити испоштовано начело реципроцитета разговарамо с др Слободаном Орловићем, професором Уставног права.

Пробуђени наратив или неразумљиви поступак – осврт на двадесетпетогодишњицу погрома Срба

Овогодишњи, одавно ритуални тренутак сучељавања различитих тумачења Срба и Хрвата догађаја под називом „олуја“, када Хрвати ову активност обележавају као грандиозну војно-редарствену акцију ослобађања територије од српске националистичке претенциозности, а ми Срби се подсећамо на бесомучни погром који је изршен из националистичке хистерије, уместо да следи добро уходани сценарио уљуљкан на сопственој правоверности, суочио нас је нарушавањем добро негованог обрасца. Ово нарушавање, по мом скромном мишљењу, има вредан искорак у нади да постојећа мржња, у великој мери историјски утемељена у бројним жртвама, може да се трансформише у трагично сећање које треба на одређени начин превладати. Када ово пишем, не мислим на иницијативу да српски поликтички представник у хрватској влади буде присутан на церемонији обележавања овог датума, јер начин обележавања, како у Книну, тако и остатку Републике Хрватске је колективистичко кокетирање власти са народом кроз националистичку иконографију и острашћеност према било чему српском.

Суд за злочине ОВК - још један корак у изградњи тзв. независног Косова

Крај месеца јуна обележила је вест да је против Хашима Тачија поднета оптужница за ратне злочине. И док је већина медија пожурила да то протумачи као најаву да једном од главних предводника тзв. Ослободилачке војске Косова предстоји дугогодишња робија скоро нико се није дотакао питања које сматрам суштинским када причамо о оптужницама против припадника некадашње албанске паравојне формације. Питања стварне природе тзв. Специјалног суда за злочине ОВК који је надлежан за процесуирање тих оптужница.

O чему не може бити споразума

Са западних страна, из Вашингтона, Брисела, Париза и другде стижу нам абери да се настављају политички преговори „Београда“ и „Приштине“ и то до, како наглашавају, скорог коначног споразума. Он се не тиче тих локалних самоуправа (лукави еуфемизам) него Србије и отцепљеног јој „Косова“, али није сигурно о чему они треба да се споразумеју. Док се то коначно не открије, за нас су кључна питања има ли Србија ту уопште о чему политички да преговара, какви су јој аргументи и изгледи да не изгуби у „преговарању“ и потпуно погази свој устав?

Ограничење радног времена - где пише да тако може?

Правила понашања која се доносе у циљу сузбијања заразне болести COVID – 19 се свакодневно мењају. У појединим општинама и градовима у Републици Србији грађани, власници пословних објеката и предузетници једноставно не могу да знају шта је за њих забрањено, а шта је дозвољено. Један од разлога је тај што „правила понашања“ у појединим локалним самоуправама прописују органи и појединци који за то нису надлежни.

Час истине о одлуци Међународног суда правде о Косову

Ових дана навршило се пуних десет година откако је Међународни суд правде донео саветодавно мишљење да тзв. Декларација о независности Косова није прекршила међународно право.

Промене које je донео Закон о науци и истраживањима

Хитна помоћ или хитан страх - ротације на улицама Новог Сада

Обавезно ношење заштитне маске и одговорност за неношење

Пре неколико дана у појединим градовима и општинама уведена је обавеза „ношење заштитне маске“, пре свега, у затвореним просторима. Правни основ уведене обавезе разликује се у зависности од тога да ли је у градовима и општинама проглашена ванредна ситуација или није.

Чекање ће се исплатити

Не тако мали број грађана је прекршио тзв. полицијски час за време ванредног стања проглашеног због пандемије корона вируса. Разлози су били многобројни. Једни су то чинили из разлога што уопште нису знали када је време полицијског часа. Понекад је то било оправдано јер су се прописи свакодневно мењали, допуњавали и важили од дана објављивања у Службеном гласнику. Други су то чинили из разлога што су државни званичници давали различита саопштења путем медија о томе да се под одређеним условима не крши полицијски час (на пример: „пољопривредници који су на тракторима“). Свакако да је било и оних који су неоправдано кршили полицијски час.

Параправосудне формације

Већ неко време Србија је сведок медијске офанзиве коју уз „малу помоћ пријатеља“ организује отац једног, на несрећу, убијеног детета. Уз сво разумевање које човек просто мора да има пред размерама бола родитеља који је на тако ужасан начин изгубио своје дете, ипак, мора се указати на погубне последице кампање коју он, надам се у свом незнању и руковођен заблудама, води.

Деманти на неистине о Резолуцији 1244

Поједини представници државног руководства, међу њима и председник републике, искористили су јучерашњу годишњицу доношења Резолуције 1244 да нам још једном поруче како тај документ “заправо и није у нашем интересу” и како он садржи “доста тога што иде на нашу штету”.

Забрињавајућа поетика мађарске „културе сећања“

Тријанонски мировни уговор из 1920. године представља тежак ударац мађарској националној идеји која је, нарочито од Аустро-Угарске нагодбе 1867, године, попримала претенциозне облике роматнизма. Oни су се рефлектовали у дискриминацији бројне немађарске популације у земљи „Светог Иштвана“ и насилном процесу мађаризације који је, у својој суптилоности умео да привуче и богатији и грађански слој других народа идеји јединствене мађарске политичке нације.

Први век Тријанонског уговора

Недавно је Румунија прогласила 4. јун, дан потписивања Тријанонског уговора о миру са Угарском (1920) за национални празник а поводом присаједињења Трансилваније Румунији. У Словачкој су још раније постављане спомен плоче у славу „Тријанона“. Супротно, мађарски парламент је ту своју „највећу катастрофу“ још пре деценије (2010) прогласио Даном националног јединства. То је уплашило лидере неких суседних земаља (Чешке и Словачке, пре свих) да се тиме једнострано раскида Тријанонски уговор. Иако је тим уговором утврђена и наша северна граница, Србија није реаговала.

В.д. менаџерија

Руковође (руководиоци) је појам са којим су се многи од нас срели у току свог образовања. Потом се појавило управљање које је било исто као и руковођење али само мало модерније. Последњи појам који је врло чест у употреби а такође је нешто што је последње истакнуто у излогу је - менаџмент.

ФахКовИдиоти

Једном од најважнијих од ових друштвених аспеката масовних заразних болести Филип Стронг је 1990. године дао име које је више него успешно преживело пробу времена: епидемијска психологија. Проучавајући последице великих заразних болести кроз људску историју закључио је да сваку епидемију нове, изненадне и непознате заразне болести прате и три социјалнопсихолошке епидемије: а) епидемија страха, панике и сумње; б) епидемија морализације болести и стигматизације, в) епидемија акције и деловања. Оне се шире комуникацијом са човека на човека често и брже од болести и последице су им тешке јер чине зараженог социјално дисфукционалним. Као нарочите одлике њихове природе треба истаћи да имају снажнији потенцијал од саме болести: она напада само одређене демографске слојеве у друштву док социјалнопсихолошке епидемије нападају све без разлике. Затим, оне зависе не од снаге саме болести коју прате, него од снаге неизвесности која њу прати. Поимање и доживљај болести код људи им даје обим и енергију. Чак и слабе заразне болести ако су нове и непознате могу изазвати снажне социјалнопсихолошке епидемије које изазивају потпуну дезоријентацију народа.

A sad smo ih se setili

Neprijatelj se iznenada pojavio na granicama, naša peta kolona ga uredno prebacuje u sve gradove i u svaku instituciju. Došlo je vreme da Štab pripremi odbranu, a bogami i kontranapad.

Наука и привреда после пандемије узроковане вирусом COVID-19

Са сигурношћу можемо да констатујемо да је највећи део људске популације суочен са разним ограничењима и проблемима које до сада у свом животном веку нису сусретали. Једноставније речено, свет се налази (налазиће се) у огромној економској и друштвеној кризи, попут оних за време и после светских ратова. Такође, свака криза је уједно и изазов, јер се само њеним решавањем осигурава опстанак и даљи напредак. Овај прилаз може да буде основа да и ми сада у време ове кризе, размишљамо и правимо планове како после кризе, ослањајући се на наше научне-истраживачке потенцијале. Колико ће истраживања у науци моћи да нам помогну да превазиђемо кризу, зависи од само од постављених критеријума и пруженој шанси да истраживачи покажу своје могућности. Сигурно је да као први корактреба да се поставе критеријуми приоритета у погледу времена када ће резултати истраживачког рада дати свој допринос, пре свега локалној заједници (држави). Ова криза нам је на најједноставнији начин (по стоти пут) показала, да само оне државе које су у стању да имају ВЛАСТИТЕ заокружене системе у погледу хране, енергије и транспорта, имају највеће шансе да преброде овако тешке ситуације. Наравно, треба напоменути да и у овим системима су најважнији део добро образовани и школовани људски ресурси. Србија се показала да је једна од тих земаља, која у доброј мери располаже са добрим властитим ресурсима за производњу хране и енергије, као и солидним ресурсима за организовање транспорта људи и добара. Управо ова чињеница треба да буде полазна основа, за размишљање како се понашати (и радити) када настане стање после завршетка пандемије узроковане вирусомCOVID-19. Једно је сигурно, онај ко настави са истим прилазом који је имао пре ове кризе, неће имати озбиљне шансе да се брзо опорави и само ће наставити да трпи последице кризе. Не верујем да се пуно разликујем од других који размишљају на ову тему, и вероватно већина у сагледавању како наставити даље полази од следећих претпоставки:

Све ће то народ да плати

За време ванредног стања свакодневно се доносе различити прописи којима се грађанима ограничавају одређена права и слободе. Мере које највише погађају грађане у Србији су забрана или ограничење слободе кретања, тзв. полицијски час и мера карантина. За непоступање у складу са „мерама“ предвиђена је кривична и прекршајна одговорност.

Слобода вероисповести је обавеза секуларне државе

Многи из јавног живота су ових дана одлуку државе да не дозволи окупљања верника у храмовима за време Васкршње литургије пропратили речима: “Добра одлука јер се тиме поштује одвојеност цркве и државе”.

Има ли нешто труло у држави Шведској?

Пандемија КОВИД-а која је захватила скоро цео свет довела нас је у ситуацију да можемо да посматрамо различите приступе које имају различите државе у решавању последица које она изазива. Ти приступи варирају у широком спектру од крајње рестриктивних као што је индијски (потпуни полицијски час за милијарду људи) до крајње либералних као што је шведски (контролисано заражавање становништва у сврху постизања имунитета). Будући да је већина здравствених власти реакцијом ближа Индији него Шведској, критика коју шведске власти трпе да се поигравају са јавним здрављем заслужује пажњу. Колико је ова критика основана?

ВЕРУЈЕМ ЦЕЊЕНА ГЛАВО ДА СИ И УЧИО ПРАВО

Да сваком судиш поштено (…) вели песма, а шта би се могло рећи о функционисању нашег правног система у овом ванредном стању? Власт и „струка“ (лекари) отпочетка епидемије наглашавају да је „живот најважнији“, али мора се указати бар на неке примере неуставности, за бољи дан после. Да буде јасно, српски уставни систем није укинут (нема окупације, ни револуције), нити је Србија у рату - оружаном сукобу држава и људи, већ у ванредном стању где „јавна опасност“ (ковид-19), процењено је, „угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200 Устава). Не треба нам ни метафора о рату, колико год да је употпуњује министар војни у униформи, можда заборављајући да се она у епидемијама не носи (као цивил, „теренску униформу“ може носити у другим, тачно наведеним приликама).

Највећа последица ове пошасти биће ако из ње ништа не научимо

(Део први: политичке лекције)

Дилеме о корона вирусу – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем

Дилеме о корона вирусу – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем.

Колико је заразан вирус хистерије?

У државама континенталне Европепостојискоро јединствен приступ у борби са САРС 2 вирусом који се сведено може описати као потпуно успоравање или чак заустављање друштвеног живота у комбинацији са ограничењима слободе кретања. Подражавање ове политике у Србији има низ лоших последица. Душевно здравље грађана трпи од последица масовне хистерије која се очитује у опустошеним рафовима у продавницама. Ово еуфорично махнитање се току полудневног полицијског часа претвара у депресију. Последице по народну привреду Србије верујем да не треба наводити јер су свима јасне, а њихов обим несагледив. Мере које Србија предузима могу се упоредити са лечењем болесника коме се, прво успорава, а на крају зауставља крвоток. Вероватно да вирус у таквом телу неће колати, али ће пацијент на крају бити мртав. Неке од ових мера тешко да се могу довести у питање: нпр. карантин запотврђено оболелеи држање на физичкој дистанци од других људи. Све остало, а нарочито ограничења слободе кретања у виду полицијског часа запотпуно здравеи карантина занепотврђено заражене, има сасвим успешне алтернативе које по свему судећи нису од стране наших здравствених власти озбиљно размотрене.

Три човека четири гласа – зашто се гласовима мањина додаје 35 одсто

Измене Закона о избору народних посланика свим мањинским листама поред природног прага који већ имају додају још 35 одсто на тзв. количник за расподелу мандата.

Обесправљени?

Како се новим изменама изборног законодавства дискриминише већинско српско становништво

НА ПОКЛОН НЕОСВОЈЕНИ ГЛАСОВИ

Без готово икаквог одјека у јавности усвојене су, 8. фебруара т.г, измене државног и локалног изборног закона (ускоро и покрајинске одлуке) по којима се изборној листи политичке странке националне мањине додаје 35 посто гласова. Ако је освојила 1.000, рачуна се као да је освојила 1.350 гласова – технички, сваки изборни количник се увећава за 35 посто. Ћутање јавности чуди јер је ово далеко најбитнија промена изборних закона а коментаришу се, углавном хвалом, оне мање значајне: одредба о „одокативном“ смањењу законског изборног прага – цензуса, са пет на три посто (уместо да се размишља о „степенастом“ повећању цензуса) које је упитних последица по „демократизацију“ парламента. Већина листа које до сада нису могле да освоје, на пример, 180.000 гласова - око пет посто, биле су далеко и од 100.000 гласова – око три посто. Усуђујем се рећи да ни нова законска одредба о 40 посто мање заступљеног пола у представничким телима није пресудна по демократизацију Србије. У Народној скупштини ће уместо досадашњих 84-ро жена посланика бити тек 16 више - њих 100 (у парламентима Руанде и Боливије, на пример, жене су већина). Поклон у гласовима листама националних мањина вероватно је замишљен као компензација за олакшани цензус са пет на три поена (то је смањење за око 40 посто) чиме је, наводно, угрожен природни праг и резултат мањинских листа па се зато и увећава за 35 посто. Само је проблем у томе што таква законитост не постоји, већ је по Д’Онтовом методу расподеле мандата другачије – оволика промена цензуса неће утицати на изборни успех мањинских листа које иначе освајају један или два мандата. Евентуално, у случају да већи број „немањинских“ изборних листа пређе цензус од три посто, мањинска листа која има пет и више посланика (до сада је то у Народној скупштини био Савез војвођанских Мађара) могла би бити „ускраћена“ за један мандат.

ЈЕ ЛИ ТО ЦЕНЗУС НА СНИЖЕЊУ

Како је најављивано, пре неколико дана су 103 члана посланичке групе Српске напредне странке поднела предлоге измена законâ о републичким и о локалним изборима. За очекивати је да ће се слично десити и у Скупштини Војводине, чиме би се оставила уједначеним изборна правила на сва три нивоа власти (држава, покрајина, локал) за надолазеће пролећне изборе. Најважнији предлог измене тиче се смањења законског изборног прага (цензуса) са пет на три посто. Предложена је и измена начина одлучивања о статусу странке националне мањине и још понешто, не толико битно.

ЦРНОГОРСКИ БЕРБЕРИН

Два догађаја су обележила прелазак из 2019. у 2020. годину. Први је случај тзв. Малчанског берберина, а други његовог црногорског парњака. Поред недвосмислено великих разлика у друштвеном положају (један је цео живот провео на врху „ланца исхране“, а други на дну) упадљиве сличности ова два случаја навела су ме да пробам да их упоредим. Будући да је случај првог берберина мање-више закључен сазнања добијена из поређења би могла дати упутство како да се архивира и овај други.

НАРОД ЈАЧИ ОД НЕНАРОДНОГ ВЕРСКОГ ЗАКОНА У ЦРНОЈ ГОРИ

Српска православна црква (СПЦ) је најважнија преостала „пансрпска“ институција која живи у државама насталим на простору бивше Југославије и окупља Србе (уз Матицу српску, Партизан, Звезду).

ДАЛЕКО ОД СЛОБОДАНА – ПОВОДОМ 150 ГОДИНА РОЂЕЊА

Кажу да се први Слободан у Срба (вид. Време зла, Добрица Ћосић) родио пре 150 година у Новом Саду, као избеглица (1869). Прворођени Слободан, Јовановић, био је, како му име казује, мишљу либерал (слободар) који је природна права човека спајао са националном идејом слободе. Као дух жедан знања, био је један од најсвестранијих српских професора, ерудита, писац певљивог прозног стила (београдског), уставни правник, историчар, политиколог, социолог, есејиста, филозоф, критичар, елитни борац за српство унутар југословенства и много тога још. Онај ко је имао прилику да чита његове књиге (посебно српску историју под Обреновићима), могао је да препозна редак дар објашњавања сложених друштвених догађаја, процеса и законитости на начин да их свако може разумети. Потомак је српске авангарде (отац Владимир био је политичар од формата али и председник Српског ученог друштва, претече Краљевске академије), школован у Србији, Швајцарској и Француској који је радни век провео на Правном факултету у Београду, а стигао да буде и председник Српске краљевске академије.

Знају ли шта су хтели и шта хоће

Од враћања вишестраначја у Србији непрестано се одвија процес дељења политичких странака. Одлазе фракције које потом нестају или постају нове странке. Свака наша релевантна политичка странка је прошла (и пролазиће) кроз такву деобу. Да само поменем данас најзначајније – Српска напредна странка постала је од Српске радикалне странке, Демократска странка Србије, и Либерално демократска партија од Демократске странке (као и још доста других), Нова Србија је дете Српског покрета обнове, Покрет социјалиста основаше кадрови бившег ЈУЛ-а итд. Сви ти расколи и новонастали политички животи образлагани су углавном питком демагогијом која је прикривала тренутни политички интерес и, у Срба незаобилазну, личну суревњивост

Шта ће Војводини декларације?

Овогодишњој политичкој сеанси у Покрајини Војводини не види се краја. Управо је усвојена још једна скупштинска декларација покрајинске власти о потреби промене Устава („Декларација о потреби за покретање поступка измене Устава Републике Србије или доношење новог Устава Републике Србије“ – „…о потреби за покретање…“ је језички сасвим рогобатно). Декларација је, без могућности да силом права буде спроведена, обеснажен акт лишен циља (Покрајина није овлашћени предлагач промене Устава), трајности и, на концу, значаја. Само нова епизода о уобличавању покрајинске власти - о чему нас од пролетос тако ревносно, готово у реалном времену, информишу медији у Покрајини („Дневник“ поготово). Зановљене изјаве високих и мање високих војвођанских политичара о договору на помолу, о новој а старој коалицији, сасвим другачијој већини, концентрационој влади „народнога спаса“, довеле су обичног грађанина дотле да се више не сећа ни кад је ово почело, ни због чега, а поготово је тешко да појми кад ће политичка агонија престати и где то води. Ако и мало боље погледа он је сигуран само у једно - види да се са мењањем власти дешава ама баш ништа.

Врти се рингишпил у нашем све мањем граду

Политичар написа: „…Сви треба да одемо” (Б. Пајтић). За похвалу је ова пионирска самоспознаја терета страначке олигархије који је притиснуо народ и државу ево већ четврт века. Па још ако то спојимо са реченом изградњом „српске” „нормалне” Србије, ко од нас грађана може да се не сагласи. Али, далеко је Сунце, ни („Церарова”) Словенија није близу, нит’ је на видику стварно нова политичка снага. Иако је већ сваком јасно да у троуглу: грађани – политичке странке – органи власти, много тога не штима.

Право на језик (1): Транжирање основних права

Оваквим преводом одређена права Срба на Косову су ограниченија, а погрешно преведени и испуштени термини за последицу могу имати и произвољно поступање носилаца власти. Дакле, ту нема правне извесности и сигурности, сматра професор др Дарко Симовић.

Право на језик (1): Срби угрожени и у преводу

С обзиром на то да је устав симбол државности, а да је Србима сервирана неписмена и аљкава верзија текста, могло би се закључити да је реч о једном понижавајућем гесту. Могуће да је овај галиматијас нестручности, немарности, аљкавости, неписмености намерно направљен да би се у бескрајном низу техничких пропуста замаскирале озбиљне, суштинске разлике између уставних текстова. Реч је о институционалним решењима која значајно могу да утичу и на правни положај српског народа на Космету, као и на људска права - оцењује др Симовић за “Вести”.

Изборна уравниловка

Да ли је онда такав парламент народно представништво? Тако изабран, „безимени” посланик није народни представник, већ само гласајућа карика страначке олигархије. Што већа послушност, већа је шанса да се опет нађе у парламенту. Ни у трагу нема његове аутономности да ради и гласа у општем интересу (захтев још француских револуционара), онако како га он схвата.

Кад право потисне политику - по чему је све нови статут Војводине бољи од претходног

Нови Статут није правно савршен текст (ако такав уопште и постоји), нити је пуно остварење политичких циљева свих значајних странака у Војводини. Али, оставити овом Статуту могућност да изгради и учврсти аутономију Војводине у Уставом оивиченом пољу, најмање је што би му требало дати. На потезу је политика и пре него буде одлучивала о дуговечности новог Статута, нека дубоко промисли о уставности и правној сигурности на чији праг Србија већ једном мора стати. А и дужи останак овог Статута у нашем уставном поретку потврдио би правило да све што се с трудом створи жилаво и дуго траје.

Др Слободан П. Орловић – Устав чува Косово и Војводину

Сепаратистичке тенденције у Војводини су, ако су некада и постојале, сада скрајнуте. Оне су мање-више политички минорне и углавном се обелодањују на веб сајтовима и информативним порталима који се баве аутономијом Покрајине на „државнички“ начин – у смислу да Војводина треба да буде република, па потом да прерасте у државу.

Неизвестан уставно-правни положај Војводине

НОВИ САД - Према Нацрту Статута АП Војводине, како сазнаје Радио-телевизија Војводине, Нови Сад престаје да буде главни град, влада Војводине такође мења назив влада, а постоји и још неколико алтернативних решења која би требало да буду усаглашена након јавне расправе. Директор Центра за регионализам Александар Попов и упозорава да је одлука Уставног суда аутономију вратила у време Милошевића, док професор на Економском факултету у Суботици Јован Комшић сматра да је потребно обезбедити да Србија буде децентрализовани сервис грађана.

Орловић: Написан је нови Статут Војводине

НОВИ САД - Правни стручњаци који су у име странака у Скупштини Војводине били овлашћени да две трећине постојећег Статута Покрајине ускладе са Уставом Србије, завршили су рад.

Председник Радне групе, Слободан Орловић, изјавио је за РТВ да су предложена решења сада у складу са највишим државним актом, да је промењена већина одредаба и да се може рећи да је написан нови Статут Војводине

Коментар - Ђавољи адвокати

“Уредбa о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија” Службени гласник РС, бр. 94/11 и још три „бриселске уредбе“ (о преласку административне линије према Космету, о високошколским исправама и студијскиим програмима са Космета и о подацима из матичних књига за подручје Космета) су предмет оцене неуставности пред Уставним судом. Поступак је покренут још октобра 2012. године, али је тек јануара 2014. године донета одлука (опет са одложним дејством).

Јасно је да овако дуг протек времена није последица уставноправне компликованости ова четири предмета. У питању је дневнополитичко (а не опортуно) одуговлачење не би ли се политици дало што више времена, пре него што се ови акти Владе прогласе неуставним а што је по нашем уставном праву сасвим извесно. Генеза ових уредби је у девет рунди „дијалога Београда и Приштине“ (како се то тенденциозно и нетачно именује – као да су градови Београд и Приштина преговарали о неким својим градским темама) уз посредовање ЕУ, током чега су постигнути договори у неким управним областима. Претварање тада договореног (Борко Стефановић) у домаће право учињено је овим спорним владиним уредбама. Читава историја договараног (од 2010) има епилог у тзв. „Бриселском споразуму“ који је као „Извештај о политичком и техничком дијалогу са привременим институцијама у Приштини“ усвојен у Влади и у Народној скупштини (април 2013), а такође је потпуно уставно споран.

ДСС или доследност мрзовољног нечињења

Дакле, не постоји ниједан ваљан аргумент којим би се могло оспорити настојање да се Статут АП Војводине усклади са уставним решењима. Уосталом, такав епилог неминовна је последица одлуке Уставног суда који је утврдио неуставност кључних одредби Статута, остављајући надлежним органима рок од шест месеци у коме ће овај акт ускладити са Уставом. Неускладити текст статута у поменутом року значило би угрозити функционисање АП Војводине, а какве би последице могле из тога да произађу, из ове перспективе, немогуће је предвидети.

Устав и судска власт

Вероватно најслабији део устава из 2006. представљају одредбе посвећене судској власти. Појединим уставним решењима девалвирају се достигнути стандарди независности правосуђа.

Колика је цена принципијелности универзитетских професора?

Ограничење плата у јавном сектору представља својеврсни тест оданости и лојалности држави из разлога солидарности. Свој глас подижу управо они чија су примања прилично висока. Лицемерје је утолико веће што иницијатори наводе да су предузете мере ограничења јавних расхода оправдане, али им је као људима сатканим од принципијелности неприхватљиво да се то чини на неуставан начин.

Орловић: Не може мене Коштуница да смењује

Професор уставног права на новосадском Правном факултету Слободан Орловић очигледно се није сложио са ставом ДСС-а да се мора замрзнути рад на изради новог статута док се најпре не донесе закон о утврђивању надлежности АП Војводине.

Војводина: До новог Статута владаће се "између редова"

Док усаглашени Статут не ступи на снагу, “стари” правно важи у целости - каже за “Новости” др Слободан Орловић, професор уставног права.

Пастор: Боље је писати нови статут Војводине

Да је једноставније писати нови текст Статута, односно изменити га у потпуности уместо „уподобљавања”, сматра и ванредни професор Правног факултета у Новом Саду проф. др Слободан Орловић, који је члан скупштинског Одбора за питања уставноправног положаја покрајине, али и новоформиране стручне Радне групе.

Слобода (не)избора - Бачки Грачац не сме пасти

Још ујутро у дану за гласање, у Бачком Грачацу је група гостујућих аргатлија и агитатора из предизборне кампање физички напала неколико бирача. Ту, крај бирачког места настао је обрачун па је гласање морало бити прекинуто. Не зна се ко су нападачи (кратко ошишани, црне јакне, црна аута), а нападнути су, као мештани, наравно познати. Њих су и брзојавне камере снимиле у улози нападача (брзо се то код Личана мења), док они други у повлачењу осташе анонимни. Муком би се све то свршило да није интервенисала оџачка и интервентна сомборска полиција, сачувавши од познатих непознате. Ко су они, сви питају, је ли то иста акцијашка група са прошлогодишњих избора у Србобрану и другде? Полиција је са лица места узела податке учесницима, има их и тужилаштво, а онда мора бити да их зна и држава. А не реагује?!

"Незавршиво суђење" и голгота Србије

Шешељ, сада већ најпознатији „хашки сужањ“, читаву ову деценију и кусур, борио се да пред Трибуналом оствари универзална људска права: на језик, на одбрану, на здравље, на суђење итд. Са успехом, рекао бих. Али оно што је главна особина овог предмета је промена саме суштине суђења. Одмерена је казна пре завршетка суђења. Притвор који је најкраћа могућа мера обезбеђења присуства оптуженог (да не побегне, не утиче на сведоке, не понови дело…) постао је све дужа и дужа казна. Хашки трибунал је тако изобличио природу притвора – од мере обезбеђења присуства оном коме се суди постао је казна од готово 4.000 дана (још увек није стигао грофа Ђорђа Бранковића који је из „државних разлога“ Хабзбуршке монархије, без конкретне кривице, држан у прогонству и заточеништву више од 20 година, 1689-1711). Сам хашки тужилац казује да овако дуго држање у притвору, „није нормално“. Па да ли онда овај Трибунал може бити „нормалан суд“?

Крупно празнословље

Да би се Устав остваривао у пракси он мора бити адекватан друштвено-политичком амбијенту у коме се доноси. Правна решења могу само донекле да усмере будући ток догађаја, али не могу у потпуности да их креирају. Институционални оквир мора одговарати друштвеној реалности да би био примењив. У уставноправној теорији је увелико уврежено схватање да у сваком друштву постоји одређена уставна стварност која претходи доношењу Устава. Реч је о реалним односима сила у једном друштву које уставотворац мора да уважи уколико жели да његово дело у настајању заживи и не постане обичан лист хартије. Никаква промена норми не би вредела уколико иза тога не би стајала одговарајућа друштвена моћ која може да обезбеди њихов стварни живот. Разуме се, устави нису само правни израз постојеће уставне стварности, али се, такође, треба клонити идеје да уставни текст има моћ да радикално мења стварност. Задатак уставотворца је да, уважавајући постојеће односе снага у једном друштву, подстакне и покрене реално могуће промене у њему, а колико ће оно далеко одмаћи зависи од бројних фактора.

Право покрајине на самоорганизовање, а не на самоодређење

По једном свом обележју, уставност Републике Србије и даље је заточник комунистичког конституционализма. Реч је о територијалној организацији заснованој на асиметричном децентрализовању државне власти по линији аутономних покрајина. Доношењем новог Устава 2006. Србија је пропустила прилику да територијалну децентрализацију заснује на другачијим основама, будући да је дотадашње искуство са аутономним покрајинама било изразито негативно. Несумњиво, Србији је потребан дисконтинуитет са оним уставним решењима која су подстицала дезинтеграционе процесе. Наиме, све док су заговорницима шире покрајинске аутономије пред очима уставна решења СФРЈ из 1974, на основу којих су аутономне покрајине имале статус који само формално није био једнак статусу федералних јединица, сваки покушај конституисања аутентичне територијалне аутономије биће пропраћен незадовољством. О томе сведочи и непрестана потреба војвођанских аутономаша да изазивају тензију у држави настојећи да поправе свој, ионако привилегован положај.

Уставни морал и (рас)подела власти

Резултат недавно одржаних председничких избора вишеструко је значајан. Готово шест година од његовог доношења, досетили смо се да Република Србија има Устав. Поставило се питање којим ће то надлежностима располагати новоизабрани шеф државе. Изненађујуће сазнајемо да позиција председника републике доноси углавном протоколарна овлашћења и да је кључна позиција премијера.