Актуелности
Вама је потребан одмор
У неком ћошку налик буџаку, напуњеном књигама на метар, новопечени шеф будуће опозиције даноноћно гледа у екран. Анализира сваки минут преосталог живота до малопре његове државе (L’état, c’est moi) и посебно медијски мрак који је дошао са мрским му блокадерима „(…) усташама, терористима, страним плаћеницима (…)“, кукајући како њега нико не види (сем кад седне у Информерову комору). А стварно се труди.
Секира се због свега: добрих, оних његових, полицајаца, које хапсе они бивши његови који су издали и постали зли; над свим што је створио са зебњом бди: васкрслом привредом, радним местима, страним инвеститорима, Алта и Народном банком, људима, сточним фондом, шумама, горама, пругама и приде бдије над Црним Ђорђем и Коџа Милошем, све са тунелима и мостовима.
Можда су му и рекли а он не може да схвати: изгубио си и моћ и власт, а може бити и још нешто. Ти си, бивши царе, го – своју нагост мораш да видиш и прихватиш, и да то разумеш ако објективно можеш. Друго образложење његовог бдења је и комично и трагично: својим неразумним понављањем како блокадери не знају ништа па ће покварити све што је за царства му позлаћено, он се, канда, препоручује будућој влади. Ви, заиста вам кажем, не знате, али ја знам и спреман сам да помогнем у интересу Србије (било је таквих примера ихахај: М. Динкић, В. Јеремић, Г. Чомић…). Још би могли да направимо и „коалицију слонова“, ви блокадери плус ми ћацад, да се Србија коначно уједини, занови устав, небо и земљу, и опет се роди.
Али, неће моћи! Јер је исти тај човек, са позиција првог потпредседника и председника Владе, председника Републике (у два маха), председника странке и шефа свих и свакога, укључујући надземни и подземни Ћациленд, успео да за само 15 година завади наше друштво на крв и нож. То нам је оставио као најтеже наслеђе, са дугим и неизвесним опоравком. Ни остало му није бенигно, напротив, с муком ће се последице превазилазити и ублажавати. Само неки од тих његових легата су: убиство Устава што значи да је радио шта је хтео газећи право и јавне институције, подјармљујући их својој партији и себи лично (ако је то уопште одвојиво); лутајући од фудбалског савеза и њему вољеног клуба па до министарстава, индустријских зона и сваког села које зна напамет, свуда је постављао своје партијске људе, без обзира на њихову писменост и усменост. Дипломе нису биле проблем; преко својих духовника завладао је нашом црквом, а његови световници владали су ректоратима, деканатима и сваком школом понаособ; под капу је желео месне заједнице, делове зграда, сваки хаустор, као сведоке своје моћи и генијалности у исто време. Само је на Космету губио може бити намерно, потписујући и пристајућу на издајничке уговоре, иако је викао супротно: не дам динар ни таблице, Трепчу, Газиводе, полицију, болнице, универзитет, не дам Србе – ја, Аца Србин.
А ка великом свету тунел. Успео је да вођењем шизофрене спољне политике на четири велике воде потопи земљу тако да јој не верују, нити је цене и сматрају правим савезником велике силе. Силе могу како хоће, али је он сам залутао у живо блато закономерности да је пријатељ (Србија) мога непријатеља мој непријатељ. Укрштањем међусобног односа САД, Кине, Русије и ЕУ, испаде да је Србија колатерал, непријатељ свакоме. Са бившим југо републикама још је горе, до тога да је завадио и два ока у глави (српско и црногорско).
Е баш такав непрестано оптужује студенте изборне победнике, не добацујући да они још нису преузели власт, ни формално а камоли стварно. Олупине преосталих институција гоњењем покушавају, у овом интермецу који је донела слобода, да Есенес хероје приводе „к познанију права“. Засад је то веома скромно, у привреди, полицији, медијима и јавним службама, са надом да ће по образовању Владе то ићи „брже, боље, јаче“, све по закону.
А самопрозвани шеф нека се одмори, за почетак. Онда ће, као вођа опозиције, схватити да више нема власт а камоли моћ и да га блокадери неће у нову владу, без обзира на његову невиђену ерудицију и немерљиву енергију. После освешћивања, не би било згорег да покуша да своју чету посланика убеди у то да је и опозиција за људе, додуше без функција, утицаја, новца и бојеве муниције. Још теже ће му бити да са преосталим бирачима нађе заједнички језик, не би ли остали привезани за брод који је управо торпедован. И тоне ка дну. Судбина је то свих популистичких странака које су без икакве нормалне идеологије живеле само док су јахале на власти, владајући новцем, пропагандом и силом.