Крупно празнословље
Да би се Устав остваривао у пракси он мора бити адекватан друштвено-политичком амбијенту у коме се доноси. Правна решења могу само донекле да усмере будући ток догађаја, али не могу у потпуности да их креирају. Институционални оквир мора одговарати друштвеној реалности да би био примењив. У уставноправној теорији је увелико уврежено схватање да у сваком друштву постоји одређена уставна стварност која претходи доношењу Устава. Реч је о реалним односима сила у једном друштву које уставотворац мора да уважи уколико жели да његово дело у настајању заживи и не постане обичан лист хартије. Никаква промена норми не би вредела уколико иза тога не би стајала одговарајућа друштвена моћ која може да обезбеди њихов стварни живот. Разуме се, устави нису само правни израз постојеће уставне стварности, али се, такође, треба клонити идеје да уставни текст има моћ да радикално мења стварност. Задатак уставотворца је да, уважавајући постојеће односе снага у једном друштву, подстакне и покрене реално могуће промене у њему, а колико ће оно далеко одмаћи зависи од бројних фактора.