Слобода и право - окупљање и отпор
Пристигла годишњица протеста које воде студенти државних универзитета ваљан је повод за упитати се шта је суштина тих антивладиних окупљања на јавним местима широм земље? Ако кажемо да је у питању борба против аутократског режима и кршења Устава, заливеног поплавом корупције и посејане мржње међ’ рођени народ – нећемо погрешити. Помислити да је суштина испуњење конкретних студентских захтева – осуда одговорних (за смрт људи у Новом Саду, 1. новембра 2024) и друго, такође је исправно. Није неистина ни да је суштински захтев временом постао и онај за расписивањем избора. А све ово се суштински, уставноправно и политиколошки, може ставити под једну двослојну капу – ради се о оживљавању природног права на отпор које се остварује слободом окупљања.
Власт која не зазире од владавине права – коју по нашем уставу чине: слободни избори, зајемчена људска права, подела власти, независно судство и повиновање власти уставу – и штавише смеје јој се и пркоси, не може да има подршку носилаца суверенитета (највише власти) – грађана. Управо су то показале блокаде факултета, јавних путева, институција и масовнe шетње и митинзи. У држави нормалне, „зреле“ демократије таква влада би самоиницијативно поднела оставку и расписала изборе, не би било потребе да је ико на то моли или тера. Нестали легитимитет би пала влада могла да поврати на изборима (знају они како се то „ради“) и тако продужи свој рат са владавином права. Али авај, власт се чува грчевито и силовито, као да је један дан живота или да сутра неће бити, или се можда нешто велико од народа крије што се сазнати не може док су исти владајући. И оно што је за неверовати у данашњој Европи, таква аутократија годинама се сажима са духом тоталитаризма јер је прва заповест задржати или обновити власт у свакој општини, месној заједници, хаустору зграде или најмањем селу, а камоли на републичком нивоу (такав порив имали су у Европи XX века само тоталитарни системи Немачке, Италије, Шпаније или Португалије са својим вођама који су, угред речено, опозицију свели на парламентарну бижутерију ако је већ нису забранили).
Шта у таквом стању друштва остаје (по Уставу сувереним) грађанима препознали су студенти –право на отпор. Присетили су се природног људског права које има сваки слободни грађанин још од Ренесансе (и када није изричито записано уставу), а које је главна противтежа нелегитимној власти. И студенти су започели спровођење права на отпор онако како су умели – голоруко и заједнички, тамо где су могли – на факултетима и улицама. Уставно средство права на отпор којим се и дан данас користе је слобода мирног окупљања. Како се влада с почетка протеста правила хибернираном а потом оживела као претећа сила која има и полицију и ћаци јуришне одреде и своје тужиоце и судије, слобода окупљања је расла а право отпора се оштрило. „Блокадерски“ скупови су протвзаконити јер су непријављени (али и непријављено окупљање је дозвољено, каже Европски суд), грме владини бива експерти; наши учећи студенти су своје окупљање по закону пријавили (и то у Ћациленду, где би ћаци-учењаци друго?!), обзнањују urbi et orbi, свима. Не лези враже, и највеће протестно окупљање у нашој историји (15. марта 2025) било је непријављено али зато голем одраз слободе окупљања и права на отпор. Београдски скуп беше величанствен и миран али, нажалост, политички и друштвено неплодан, ако изузмемо да је власт учинио нелегитимном.
На годишњицу протеста питамо се где и како даље (Quo vadis, Domine)? Можда би било најпогубније чекати да се на власт обруше последице њене невероватне дилетантско-дволичне унутрашње и спољне политике и да они, тако израњавани али пуних џепова, напросто оду. Сигурно је да ако би се крах политиканства убрзо и десио, владајућу ћаци екипу ће то понајмање погодити јер они уживају „материјални“ (овде: милионерски) имунитет. Дакле, мораће се студенти и даље користити насловљеном слободом и правом, окупљати се и ићи у народ, испољавати отпор, позивати и грађане и неукаљану опозицију у исти фронт. Влада се неће повући, а велики избори само што нису. Сви схватамо да „нема времена да живиш још једном“ (Ј. Б. Штулић).