Обесправљени?

Како се новим изменама изборног законодавства дискриминише већинско српско становништво

Почетком фебруара јавност је обавештена да ће новим изменама изборног законодавства бити повећана заступљеност жена у представничким телима и смањен изборни праг. О бонусу од 35 одсто за странке националних мањина готово да није било речи. Упозорењем да је реч о противуставном експерименту професор Управног права Слободан Орловић упалио је аларм не само у стручним круговима.

Како се десило да тако важне измене закона у својим значајним нијансама остану непредочене широј јавности?\ С обзиром на то да је у питању промена тек по једног члана Закона о избору народних посланика, Закона о локалним изборима и Покрајинске скупштинске одлуке о избору посланика у Скупштину АПВ, можда се сматрало да измена једног члана може да прође и „преко ноћи“, без икакве расправе. Посебно имајући у виду да се на сав глас медијски хвалило повећање заступљености жена у представничким телима и смањење законског изборног прага (цензуса) са 5% на 3%. Обеспокојава то што се наставља с праксом хитног доношења закона. Овде је посебно проблематично то што се изборна правила мењају тик пред изборе. Ту се гази правна сигурност и колико-толико постојећа политичка извесност. Не мењају се правила игре уочи саме игре или кад је игра у току. То је, рецимо, радио Хашки трибунал мењајући правила суђења у току самог поступка, а он тешко да може бити узор у било чему добром.

У којој мери таква промена закона нарушава принцип правне једнакости и дискриминише већинско српско становништво?\ По Уставу, чл. 52, сви пунолетни пословно способни држављани имају изборно право – то је општост права гласа. На истом месту се гарантује и једнакост бирачког права што значи да сваки глас исто вреди – „један човек – један глас“. Неке државе, међу њима и Србија, додатно „афирмишу“ припаднике националних мањина не би ли се активније укључили у сваколики живот државе и прихватили је као своју (у САД или Француској, на пример, тога нема). То су мере којима се олакшава мањинско учешће на изборима, омогућава лакше освајање посланичких мандата, унапред гарантују посланичка места, оснивају посебне изборне јединице, омогућава сразмерна запосленост у органима управе. Међутим, привилеговање припадника националних мањина је у Србији превазишло само себе. Овим изборним изменама мањинске изборне листе добијају 35% гласова које нису освојиле. Постоје и други примери – Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе припадник националне мањине који, исто као и Србин, испуњава услове за рад у Покрајини или јединици локалне самоуправе има предност при запошљавању. Ово је супротно уставној одредби да су „пред Уставом и законом сви једнаки“ (чл. 21), а не могу се сматрати мерама које су „усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота“ које припаднике националних мањина „изразито погађају“ (чл. 76 Устава). Испада да су ово парадокси који говоре о неповољнијем положају Срба у односу на припаднике других нација у Србији.

Да ли спуштање цензуса с пет на три одсто може да учини састав Народне скупштине репрезентативнијим и да ли може да помогне јачању ове установе у односу на извршну власт?\ По таквој логици, укидање цензуса би дало најтачнију сразмеру између броја освојених гласова и посланичких места, те омогућило и најмањим странкама да уђу у парламент. Такав парламент би теоријски био пресликано друштво, „најрепрезентативнији“. Међутим, сврха постојања цензуса (3, 5, 7, 10…%) јесте да се спречи превелика политичка шароликост парламента. Разуђен парламент би тешко изнедрио већину за избор владе и доносио акта, а саме расправе обиловале би губљењем времена у бескорисним излагањима најразличитијих политичких идеја (два Србина, три партије). Тачно је да смањење цензуса слаби парламент у политичком смислу у односу на извршну власт, али и саму владу прави нејаком јер зависи од широке, нестабилне и идејно неспојиве коалиције парламентарних странака.

Колико је примена оваквог прага опасна из угла права Албанаца на Косову и Метохији и да ли се то имало у виду или просто неко није рачунао на постојање КиМ?\ Бојим се да код додавања гласова нико није ни помислио на Албанце с Косова и Метохије који су држављани Србије и који би, једном, могли гласати на изборима. Довољно је да их неко мотивише и организује за подношење захтева за упис у бирачки списак (ако већ нису уписани). Још је тежа грешка ако се пошло од тога да Метохија с Косовом није више део Србије, што је грубо кршење Устава које се назива и велеиздајом (Француска). До чега би довело масовно учествовање на изборима косовско-метохијских Албанаца тешко је и замислити, али сигуран сам да таква Народна скупштина не би била способна за рад и одлучивање.

Како ће се на локалном нивоу одразити промена изборних закона у општинама у којима су рецимо Мађари већина? Да ли се овим законом онемогућује да Срби у Пријепољу или Суботици формирају локалну власт?\ У неколико севернобанатских и бачких градова и вароши странке мађарске националне мањине би могле самостално да формирају локалну власт. И да такво стање опстане на дуже стазе. То и не мора да се деси после ових избора јер, због виших интереса, осниване су коалиције СВМ-а и СНС-а на локалу и када то није било неопходно за формирање локалне власти. У перспективи, у тих десетак јединица локалне самоуправе у Војводини немањинске, српске странке би дуго могле бити у опозицији. Слично је и с градовима Рашке области и Прешевске долине, с тим да је због наталитета, морталитета и исељавања стање по немањинске странке још неповољније него у Војводини.

Да ли у упоредном праву других земаља постоји природни праг за националне мањине или се на њих примењујеопшти праг?\ У упоредном праву, у неким државама, постоје законске привилегије које странкама националних мањина омогућују лакше представљање у представничким телима. Обично се националним мањинама гарантује један број места у парламенту (Словенија, Хрватска), формира се посебна изборна јединица (Црна Гора) или се укида цензус, док у другим државама привилегија нема већ се на све изборне листе примењује једнак изборни праг (у Бугарској 4%, у Словачкој и Мађарској 5%, као и у Румунији, уз неке погодности за мањинске листе). Србија је овде најдаље отишла јер мањинама на освојене поклања још 35% неосвојених гласова. Тако је сваки глас припадника националне мањине за трећину већи од гласа припадника српског народа. Евентуална измена закона и смањење или укидање ових 35% било би задирање у уставну одредбу да се достигнути ниво мањинских прва не може смањивати (чл. 20). Остаје, дакле, само Уставни суд и поступак оцене уставности закона.

Да ли је Уставни суд спреман да стане у одбрану основних уставних начела?\ Уставни суд мора да брани Устав и уставна начела, то није питање спремности или неспремности. То је прва дужност Уставног суда. Међутим, можда ни овај састав Уставног суда, као ни претходни, не буде спреман да се директно сучели с идејама и решењима извршне власти којима се испуњавају тренутни политички интереси, а истовремено крши Устав. Познајући рад неколико судија Уставног суда, чини ми се да овај уставни суд има шансу да изгради ауторитет бескомпромисног и независног чувара Устава, а будућност ће брзо показати колико је Уставни суд независан и бескомпромисан.

(Pečat)