ЈЕ ЛИ ТО ЦЕНЗУС НА СНИЖЕЊУ
Како је најављивано, пре неколико дана су 103 члана посланичке групе Српске напредне странке поднела предлоге измена законâ о републичким и о локалним изборима. За очекивати је да ће се слично десити и у Скупштини Војводине, чиме би се оставила уједначеним изборна правила на сва три нивоа власти (држава, покрајина, локал) за надолазеће пролећне изборе. Најважнији предлог измене тиче се смањења законског изборног прага (цензуса) са пет на три посто. Предложена је и измена начина одлучивања о статусу странке националне мањине и још понешто, не толико битно.
Ако се предлог усвоји, у расподели мандата ће учествовати изборне листе које су добиле најмање три посто гласова од укупног броја палих гласова јер су тиме прешле цензус. То значи да на републичким изборима, ако би излазност била око 50 посто, изборна листа треба да освоји око 100.000 гласова да би стекла посланике (већа излазност захтева више гласова, и обратно). Предлагачи наводе разлоге за промену закона: „адекватнију пресликаност воља грађана у скупштини“, да непреовлађујућа воља грађана буде„политички артикулисана“ и заступљена, да се повећа „демократичност“ избора и саме скупштине. А да ли је то тако?
Парламент никад не може, нити треба, бити математички тачан одраз читавог друштва. Осим што је то утопија, такав „демократичнији“ парламент би био изнутра „посвађан“ и неспособан за рад, пун супротстављених странака (и сад их је близу 40) па чак и екстремних идеологија, у коме би било тешко или немогуће изабрати стабилну владу. Ово би се још и увећало у нашем изборном систему, другде невиђеном, који има највећу и једину изборну јединицу – државу (Холандија има нешто слично, али 100 посланика мање). Ако су пак предлагачи за још адекватнију „пресликаност“ друштва на парламент вођени математичким а не правним резоном, нејасно је што не предложе укидање цензуса – тада је сразмера гласова и мандата најтачнија. А оно што се јавно могло чути као опрезност у вези са идејом смањења цензуса – да нижи цензус угрожава мандате изборних листа националних мањина – није уопште важно. Мањинске листе добијају онолико посланика колико освоје гласова („природни праг“ – увек је нижи од законског) па им број посланика зависи од освојених гласова и укупне изборне излазности, а никако од висине цензуса.
По законском предлогу, изборна комисија ће одлучивати и о томе да ли је подносилац изборне листе странка националне мањине (важно због примене природног уместо законског прага) на основу потврде националног савета (скупштине) те националне мањине. Дакле, иако је странка већ регистрована као мањинска, сада се о статусу једнократно поново одлучује (и по постојећим изборним законима се одлучује изнова, али без потврде). Овим предлогом се, оправдано, настоје спречити злоупотребе мањинских права путем којих су фингирано мањинске странке добијале места у скупштинама (Зелена странка, Ниједан од понуђених одговора и др), али је остало недоречено да ли је потврда националног савета обавезујућа за изборну комисију, како се одлучује о изборној листи коалиције мањинске(их) странке и „обичних“ странка, колико припадника националне мањине треба да живи у општини да би се поднела мањинска листа за локалне изборе?
Генерална примедба свему предложеном је да се у демократском друштву где влада правна сигурност изборна правила не мењају уочи избора. Иако је код нас то већ више пута чињено, и овај пут је политички мотив пресудио: упркос најављеном бојкоту што више странака привући на изборе. А побољшање је на сасвим другој страни - ако би и остао овакав непримерени систем са државомкао изборном јединицом, изборни праг би у будућности требало повећати, посебно тако што би бројније коалиције имале виши цензус.Само тад би било наде да, после 30 година, државна политичка позорница добије обрисе са легитимним и идеолошки доследним странкама. Овако, смањење цензуса је наставак недопустиве праксе „мењања правила у току саме игре“ и корак уназад уситњавањем политичке сцене иза којег следи цепкање скупштине. Све то збуњује грађане, квари демократску атмосферу и слаби ионако рањив друштвени поредак.