ДАЛЕКО ОД СЛОБОДАНА – ПОВОДОМ 150 ГОДИНА РОЂЕЊА

Кажу да се први Слободан у Срба (вид. Време зла, Добрица Ћосић) родио пре 150 година у Новом Саду, као избеглица (1869). Прворођени Слободан, Јовановић, био је, како му име казује, мишљу либерал (слободар) који је природна права човека спајао са националном идејом слободе. Као дух жедан знања, био је један од најсвестранијих српских професора, ерудита, писац певљивог прозног стила (београдског), уставни правник, историчар, политиколог, социолог, есејиста, филозоф, критичар, елитни борац за српство унутар југословенства и много тога још. Онај ко је имао прилику да чита његове књиге (посебно српску историју под Обреновићима), могао је да препозна редак дар објашњавања сложених друштвених догађаја, процеса и законитости на начин да их свако може разумети. Потомак је српске авангарде (отац Владимир био је политичар од формата али и председник Српског ученог друштва, претече Краљевске академије), школован у Србији, Швајцарској и Француској који је радни век провео на Правном факултету у Београду, а стигао да буде и председник Српске краљевске академије.

Прегазивши албанску голготу, Слободан је друговао са Аписом и гласно осудио његово „судско уморство“, описавши детаље и разлоге тог државног злочина. Не само због тога, није ценио Александра Карађорђевића (његова политика је самовлашће, елиминисање конкурената, како је говорио), ни Николу Пашића, двојицу водећих људи Краљевине СХС. Јовановић је учесник балканских и Првог светског рата, а као експерт заслужан је за границе нове државе СХС према Бугарској и Мађарској остварене на Версајској конференцији (1919-20).

У политику улази касно, преваливши седамдесету (1941), мада је одувек изражавао своје политичке ставове либерализма и српства а, касније, и југословенства. Оснива Српски културни клуб (1937) који ће окупити ондашње интелектуалце у циљу обнове српске културне баштине, а током Другог светског рата бити идеолошка окосница Равногорског покрета (ЈВуО). Емигрира као потпредседник пучистичке владе (1941), да би био и председник југословенске владе у егзилу (1942-43) у којој је за министра војног поставио унапређеног генерала Дражу Михаиловића. Под потпуним туторством Енглеза (вид. Albion, Albion, Никола Моравчевић) био је најбољи политичар у таквим околностима везаних руку. У одсуству је осуђен на дугогодишњу робију и „цивилну смрт“ у ФНР Југославији (на суђењу Дражи и највећим крвницима недићеве полиције, 1946) па остаје у Лондону и наставља интелектуални рад – покреће лист Порука, оснива Удружење српских (југословенских) писаца, бивајући активан у емиграцији све до смрти (1958).

Постхумно је судски враћен међу српске грађане са повратком вишестраначја (1990), али његова стварна рехабилитација још увек није завршена. Срби већином не знају и скромно упознају једног од највећег међу њима те је јасно колико су Слободанове узвишене идеје и данас далеко од нашег друштва. У години његовог јубилеја морамо се сви наново, а посебно политичари који нас воде, сетити његових слободарских идеја о неопходности ограничења власти и владавине права или о неприкосновености јавног морала и политичке културе. Све то због будућности, како не бисмо и даље гледали парадоксе у влади: један министар показује елементарно незнање жељом да смењује народне посланике не знајући да они њега и бирају и смењују, други министар је у сукобу интереса породичног и државног посла, трећи је докторирао плагирањем, следећи (моја генерација) се ослободио војске у време грађанског рата да би недавно одслужио две недеље, наредни је имао неприхватљиве контакте са подземљем, потоњи има проблем са школовањем на неодговарајућој установи итд.

Морамо знати да је Јовановић етичке захтеве и правна начела надређивао државном разлогу и самом опстанку државе као такве. Да бисмо и 200 годишњицу рођења овог великана обележили у држави Србији морамо се, сви до једног, променити на боље. Такав нам је аманет политичке културе оставио и тако шта, гледајући нас од горе, очекује.