Коментар - Ђавољи адвокати

“Уредбa о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија” Службени гласник РС, бр. 94/11 и још три „бриселске уредбе“ (о преласку административне линије према Космету, о високошколским исправама и студијскиим програмима са Космета и о подацима из матичних књига за подручје Космета) су предмет оцене неуставности пред Уставним судом. Поступак је покренут још октобра 2012. године, али је тек јануара 2014. године донета одлука (опет са одложним дејством).

Јасно је да овако дуг протек времена није последица уставноправне компликованости ова четири предмета. У питању је дневнополитичко (а не опортуно) одуговлачење не би ли се политици дало што више времена, пре него што се ови акти Владе прогласе неуставним а што је по нашем уставном праву сасвим извесно. Генеза ових уредби је у девет рунди „дијалога Београда и Приштине“ (како се то тенденциозно и нетачно именује – као да су градови Београд и Приштина преговарали о неким својим градским темама) уз посредовање ЕУ, током чега су постигнути договори у неким управним областима. Претварање тада договореног (Борко Стефановић) у домаће право учињено је овим спорним владиним уредбама. Читава историја договараног (од 2010) има епилог у тзв. „Бриселском споразуму“ који је као „Извештај о политичком и техничком дијалогу са привременим институцијама у Приштини“ усвојен у Влади и у Народној скупштини (април 2013), а такође је потпуно уставно споран.

Уставни суд је са Уредбом о катастру… поступио слично као и са Статутом АПВ – огласио је неуставном, али није објавио одлуку. Тако је оставио доносиоцу (Влади) рок од шест месеци да Уредбу усклади за Уставом и законом. Ако се томе дода претходно непочињање па застајање са поступком, овде се Влади оставља бар годину и по дана за усаглашавање (за то уопште нема законског основа).

Ова пракса Уставног суда - одлагање објављивања одлука у политички важним предметима, казује да се Уставни суд понаша као политички пре него као правни орган (суд). Природа уставних судова и јесте мешовита, политичкоправна, али она не сме бити надређена Уставу и уставности – владавини права.

Оно што је највећи помак у раду Уставног суда је да је коначно почео да се бави својом најважнијом надлежношћу – заштитом уставности, што није била одлика истог овог састава Уставног суда у неком ранијем периоду, посебно када је реч о катастрофалној „реформи правосуђа“.

Данас је можда највећи изазов за Уставни суд да ли ће се у овим и будућим „бриселским предметима“ свстати на страну Устава или тренутне политике. Ако поступи онако како мора по уставном праву - да сачува Устав (а тиме и слободе које тај Устав гарантује) сви правни акти које донесу ова власт и нека будућа, а који угрожавају територијални интегритет и интересе суверене државе Србије на Космету биће, по сили Устава, проглашени неуставнима и одстањени из правног поретка.

Како се нигде Устав не уподобљава статутима, уредбама и другим подзаконским актима, тако ни у нашем правном систему није могуће мењати Устав да би се уподобио на пример, Статуту АПВ (како се то често могло чути у овој или оној политичкој обланди) или поменутим Уредбама о катастру, административној линији и сл.“

Коригован текст објављен у НИН-у, 6. 3. 2014. године, стр. 32, Коментар – „Ђавољи адвокати“, С. Иконић