ИНТЕГРАЦИЈА УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ – „ЦИВИЛНА СМРТ“ ПРАВНОГ ЛИЦА
Тринаест година након доношења и његове фрагментарне примене, de facto власти на Косову и Метохији најавиле су пуну примену тзв. Закона о странцима. Међу становништвом српске националности, ова најава изазвала је узнемирење. Чини се да је у овом тренутку нарочито узнемирена академска заједница – наставници, сарадници и студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Пуна примена Закона оживела би низ пажљиво пројектованих препрека чисто бирократске природе оним члановима заједнице који немају или не желе да имају „косовска“ документа. Законске категорије попут „дневних миграната“, „илегално запослених“, конфузне процедуре, уз врло широко постављена дискрециона овлашћења за одбијање дозволе боравка или опозивања већ датих дозвола из разлога националне безбедности, само су неке од њих. Но, овај акт никако није изолована појава. Његова примена, сасвим очигледно, само је део активности власти у Приштини усмерених на то да преостале институције Републике Србије једнострано интегрише у „косовски систем“.
Оно што се назива интеграцијом Универзитета, заправо је еуфемизам за његово гашење. Суштински, интеграцијом Универзитета елиминисани би били последњи трагови државности Републике Србије на простору Косова и Метохије. Последично, то би водило исељавању највећег дела преосталог српског становништва са простора Косова и Метохије, а оно о чему говорим, бојим се, најдиректније би се манифестовало већ у наредном уписном року на факултетима у саставу Универзитета.
Симболички, интеграција Унивезитета могла би се поистоветити са институтом „цивилне смрти“. Цивилна смрт, наступала је некада вољом субјекта (одлазак у монашке редове), често је била легализовани факт (западање у ропство), али далеко чешће је била последица одлуке ауторитета (казна за најтежа кривична дела). Но, без обзира на основ, последице су биле исте: иако личност није престала да постоји у биолошком смислу, њен правни субјективитет је, по правилу иреверзибилно, био угашен. Губитак способности да се буде ималац права и обавеза, поред осталог, значила је губитак права располагања имовином, немогућност стицања нове имовине, немогућност ступања у нове правне односе, немогућност да се буде странка у поступку, непостојање наследних или оснивачких права, забрану учествовања у доношењу одлука шире заједнице којој појединац припада. Цивилна смрт редовно је водила и изопштавању лица из заједнице, што је најдиректније угрожавало његов физички опстанак.
Ипак, етички најспорнији моменат је тај што, у постојећој дихотомији „субјект- објект права“, наступањем цивилне смрти, лице престаје да буде субјект и постаје објект права. Са објектом, онај „у чијим се рукама“ он нађе, може поступати по својој вољи. Када су лица којима је одузета правна способност у питању, то значи могућност некажњиве експлоатације, кажњавања, понижавања, лишавања слободе, технички чак и живота. „Голо постојање“ је све што је остало од правног субјекта и некада пуноправног члана заједнице.
Може бити необично прављење аналогије у односу на правни концепт који је данас у потпуности превазиђен. Ово је тим пре необично јер је он означавао крај субјективитета, не правних, већ физичких лица код којих је и могуће раздвојити индивидуу у биолошком смислу од његове правне личности. Но, како другачије описати ситуацију у којој Универзитет постаје „слово на папиру“ у заједници у којој је настао и којој природно припада, а његова егзистенција, статус свих његових чланица и судбина појединаца који га чине препушта се на (не)милост заједници која према њима поступа злонамерно?
Одустајање од оснивачких права које врши Влада Републике Србије, па чак и неинсистирање на њима, водило би престанку стварног субјективитета Универзитета као правног лица и поред његовог фактичког постојања. Формално загарантован статус и аутономија Универзитета у оквиру квазиправног система била би само то – форма.
Најпре би делатност, као категорија субјективитета правног лица, била доведена у питање – наставна идеолошким интервенцијама у курикулуме, а научна оспоравањем резултата у часописима категорисаних од стране ресорног Министарства Републике Србије. Оспоравање научних резултата, водило би губитку радноправног статуса наставника и сарадника у поступку избора у звање, а посредно осипању чланства као другог конститутивног елемента правног лица. Имовина правног лица, као трећа категорија његовог субјективитета, била би препуштена неком ко има намеру, не да је очува или увећа, већ да је користи као средство притиска. Преношење имовинских права значило би губитак страначке способности Универзитета и оснивача, самим тим и могућности заштите материјалних права и интереса онда када су они повређени, оспорени или угрожени.
Штавише, слично као у случају цивилне смрти, наставници и сарадници, због своје научне делатности, били би изложени кажњавању, протеривању, понижавању. Они који су у својим радовима, користећи се научном аргументацијом, говорили о систематском протеривању неалбанског становништва, стању људских права, узурпацији имовине, статусним проблемима и штетности споразума закључених са „Косовом“, ризикују много више од радноправног статуса или академских слобода. Они ризикују забрану уласка или протеривање из разлога националне безбедности – мере које се према „Закону о странцима“ изричу без образложења и спроводе принудно, а према процени „Косовске обавештајне агенције“. Они ризикују и слободу због изражене мисли, што јасно потврђује и случај привођења помоћника директора Канцеларије за Косово и Метохију због изјаве да је ОВК терористичка организација око чега, узгред, постоји најшири друштвени консензус.
Свесни сложености ситуације са којом се суочавају, наставници и сарадници Правног факултета Универзитета у Приштини (двадесет и четири од укупно тридесет присутних) потписали су Апел за очување Универзитета у Приштини у образовном систему Републике Србије. Позивамо Вас, уз највећу захвалност, да Апел подржите потписом, што је могуће једноставно учинити на интернет страници https://www.peticije.online/515458.