Слобода против насиља појединца

Нови попис становништва у Србији требало је да се одржи ове године, јер је препорука Уједињених нација да се попис врши прве године у деценији. Због пандемије корона вируса попис је одложен за октобар 2022. године, али је, иако до тог октобра има поприлично времена, јавности Србије већ ових дана с правом благовремено пласирана вест о активностима да се у пописним листовима предвиди могућност становницима да се национално изјасне као Војвођани. С обзиром на то да се о наведеном попису тек треба донети посебан закон, а имајући у виду да је национално изјашњавањe par excellence правна тема, желим овим текстом да укажем на, по мени, једно добрано укорењено погрешно схватање, које нема упориште у Уставу Републике Србије.

            Суштина тог схватања, које се често чује у јавности невезано само за пројекат покушаја стварања вештачке војвођанске нације, обично се изражава речима да је право човека не само да се национално не изјасни, већ и да се, када се национално изјашњава, изјасни тако што ће рећи да је он нешто што као нација не постоји у стварности. Тако се обично воли рећи да је наводно уставно право човека да се национално изјасни као марсовац и да том праву наводно кореспондира уставна обавеза државе да то само констатује у одговарајући пописни лист приликом пописа становништва. Доследно таквом схватању, држава би имала и обавезу да потом дозволи постојање такве «нације».

            Остављајући по страни политиколошки и социолошки моменат у појму нације као политички организоване друштвене заједнице, као и психолошке моменте тог појма изграђене од уверења њених припадника у заједничко порекло и судбину у прошлости те осећаја међусобне солидарности (нарочито у кризним тренуцима по нацију), чему треба додати и колективну свест о посебности свог језика, религије, културе, традиције и обичаја, у овом тексту пажња је усредсређена само на (уставно)правни моменат, односно аргументацију о правној погрешности и неодрживости схватања да је наводно право човека да се национално изјасни нечим што не постоји.

            С тим у вези од важности је члан 47. став 1. Устава Републике Србије. У њему је прописано: «Изражавање националне припадности је слободно». Не само лаици, већ и бројни правници склони су да из цитиране уставне одредбе закључују како она реч «слободно» значи и наводно право човека да се изјасни национално непостојећим одредницама, односно појмовима. У чему је погрешност тог схватања?

            Да би се она доказала, подсетићу да се слобода изражавања националне припадности у уставноправној теорији сврстава у групу индивидуалних личних људских права. Иако чину изражавања (или неизражавања) националне припадности претходи психичка обрада тог питања, кроз процес мишљења и изражавања мисли појединца о свим оним моментима из појма нације, ипак се ово право није утопило у уставном праву слободе мишљења и изражавања мисли, које се у уставној науци одређује као политичко право. Уместо тога, слободом изражавања националне припадности као личног права жели се обезбедити појединцу да се формира као личност и на том пољу.

            Међутим, легитимна потреба појединца да се и у том погледу формира у личност, није апсолутна. Јер, цитирани члан 47. став 1. Устава Републике Србије, да је национално изражавање слободно, нема значење да појединац може да измишља као своје национално опредељење нешто што не постоји у стварности као нација. Уместо тога, једино значење и циљ који има цитирана одредба је да се појединцу мора омогућити слобода од свих других када се изјашњава о томе, то јест да нико други не сме на било који начин да утиче на њега да се не изјасни или да се о својој националној припадности изјасни онако како то одговара ономе ко врши утицај на њега. Тако схваћена слобода појединцу припада и у односу на државу, и то не само у односу на извршно-управну власт и судску власт, већ и у односу на уставно-законодавну власт. Другим речима, не само извршно-управни и судски органи, већ ни уставотворац и законодавац немају право да својим актима (решењима, пресудама, уставом и законима) креирају нације нити да намећу обавезу појединцу у ком правцу треба да се национално изјасни.

Када би цитирана уставна одредба имала значење слободе поједин(а)ца на измишљање нација приликом националног изјашњавања, она би за собом повлачила обавезу државе да све то онда expressis verbis буде гарантовано у уставу као индивидуално лично право. А није гарантовано не само у Уставу Републике Србије, већ ни у уставу било које друге државе на свету. Није то ни могло бити учињено, јер би у супротном, кад би слободно изражавање значило слободу измишљања нечега што у стварности не постоји као нација, то било не само противно циљу те уставне одредбе, а то је да се појединац слободно, без било чијег притиска, изјасни да припада овој или оној нацији која постоји, или да не припада ниједној таквој нацији, већ би омогућило појединцима да измисле нешто што њима лично треба као нација, па да онда то намећу другима као морање. То не би била слобода изражавања мисли, већ њена злоупотреба која би представљала обрнути процес, од насиља државе над појединцима у насиље појединаца над другим појединцима и државом, што је пут у хаос.

()