„Нова јамарења“ и „стари јамари“

У представи, која по замисли оног који је изводи, изгледа као искрени пут према људскости и цивилизацијским вредностима, поводом незаобилазне и злосрећне теме о масовним убиствима Срба, Јевреја и Рома, највиши званичник суседне државе, недавно је, у „налету саосећања“  изјавио да је било „геноцида према поткозарским Србима“, али да је он испровоциран „отпором“ против државе, што би требало да представља неслагање са легалним интересима хрватског народа, тада артикулисаним у Независној Држави Хрватској („ендехазија“), те да је тај подухват испровоцирао оправдани патриотски одговор који је, нажалост, у једном делу ескалирао у несмотрену одмазду чиме је, од стране појединаца, помућена оправдана идеја за сопственом државом.

И то би могло заиста да звучи убедљиво, да се радило о пројекту, историјски уочљивом,  демократског  развоја приликом стварања државе хрватског народа који уважава све постојеће противуречности друштва  и дијалогом и институционалним парламентаризмом их решава мирним путем.

Међутим, овде није била реч о томе. Формирана 10. априла 1941. године, на развалинама још увек постојеће Краљевине Југославије, усташка држава, нацистичке „нове Европе“, дичила се својим значајним местом у новом светском поретку у којем су Срби, уз Јевреје, били сувишни.

Тада  је Славко Кватерник, у име Анте Павелића, злоупотребљавајући верски празник, на Велики четвртак одржао говор у којем је поистоветио „Ускрснуће Божијег сина са ускрнућем „наше Независне хрватске државе.“ (Viktor Novak, Magnum Crimen, Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, BIGZ, Beograd, 1986, str. 541).

 У каснијим реминисценцијама на ове догађаје, у намери да идеолошка историографија комунистичке Југославије, оспори одушевљење хрватског народа овим чином и сведе га на маргинализоване представнике острашћених ултранационалиста је истицала опрез Влатка Мачека, несумњивог политичког лидера хрватског народа.

Ипак, када прочитамо његову изјаву приликом успостављања државе, уз разумевање да он није одговоран за драматичан развој догађаја,  видећемо да је постојало јединство око овог националистичког пројекта. „Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава и позивам све присталице ХСС-а… да искрено сарађују с новом владом.“ (Viktor Novak, Magnum Crimen, Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, str. 541).

Формирање нове државе, на терену и у пракси ове острашћене  власти, је значило да је већ 17. априла 1941. године био донет „Закон о заштити народа и државе“ који је требао да расно и национално очисти Хрвате од примеса „бизанта“ и „барбарског“ српства.

Управо оног којег је „нова Европа“ под вођством Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера „долично и праведно казнила“ јер је „балканско легло убојица и упаљача“.  (https://istorija20veka.rs/wpcontent/uploads/2017/11/2011_1_08_Baric.pdf).

Ову реторику омразе, односно говора мржње, нису са собом донеле усташе, иако је он био њихов вид заклетве и деловања, осведочен и у убиству краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. године у Марсеју, не, то је неговано у предратним организацијама „крижара“ и „орлова“ које су окупљале хрватску младост, надајући се „хрватској пушци на хрватском рамену.“

Од тада потиче и „јамографија“, или мапирање погодних јама краског географског терена, ради будућег одстрела Срба, нарочито у руралним подручјима, где је њихов природни прираштај био неприхватљиво висок за усташке али и хсс-овске  визије будуће етнички чисте Хрватске.

У почетку су, чак и по извештајима Немаца, Срби, у намери да не изазивају, већином, били лојални и послушни. (Мари-Жанин Чалић, Историја Југославије у 20. веку, Клио, Београд, 2013, стр. 173). Ипак то је било недовољно.

За новоформирану сателитску сатрапију нацизма и фашизма, демографска ситуација са тесном натполовичном већином Хрвата и двомилионском популацијом Срба била је претећа етничка ситуација.

 Од самог почетка се кренуло са радикалним методама њеног превазилажења и етничког чишћења, а детектоване јаме су попуњаване без обзира на пол и узраст српчади.

О јамарима, пострадалим у злоделу нечовештва, сведочили су они који су, пуком срећом успели да преживе (https://www.youtube.com/watch?v=0uYc1C7fkdY). Јамарења су настављена у недоглед, све до тренутка када су бездна јама била попуњена.

Излаз из те ситуације нађен је у стварању концетрационих логора. Јасеновац и још преко двадесет других постали су нова стратишта, од којих су се и савезници, попут Херамана Нојбахера саблажњавали. (Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list Srbije i Crne Gore, Beograd, 2004)

У таквом монструозном подухвату, поменути „отпор“ се јавио као реакција услед угрожености живота и није био инспирисан националистичком мржњом Срба према Хрватима, већ је на њу, примећену у ерупцији бескрајних злодела, одговорио одбраном и отпором.

Привилегија да то не виде припада политичкој елити, суптилно надахнутој, да оспори слободу и, тиме, уприличи „нова јамaрења“, дорасла постојећим околностима, без видљиве огољене србофобије али очуваног неповерења.

На крају, истичемо да је ово тумачење, одговор на изобличен приступ који наводно осуђује злочине, али проналази оправдање за антисрпску политику. Злосутни ревизионизам, унизио је, изнова потрагу историографије за новим сазнањима, а политичари који га стварају, надају се обнови поверења са суседним народима.

То је, у овом случају, тешко изводљив подухват.

()