Интелектуалне пукотине српског „полуинтелектуалца“

У потрази за одговором где се налазе границе српског идентитета, један од најзначајнијих интелектуалаца модерног доба, Слободан Јовановић (1869-1958) је, сумирајући своја волуминозна истраживања српске модерне историје, написао невелико по обиму, обимно по значају дело о културном обрасцу Срба. Тиме се он сврстао у малобројне који су се осмелили да се суоче са амбивалентним карактеристикама националног идентитета које су се толико често испољавале током његове борбе за ослобођење и формирање самосталне државе.

Подршку за то, Слободан је налазио у ставовима свога оца, покретача либералних идеја и националног романтизма Срба, Владимира Јовановића (1833-1922). Владимир је писао о „властољубивости и саможивости“(1) клика које су прерастале у политичке странке и учиниле развој праламентаризма у Србији потпуно неизвесним са тенденциојом злоупотребе демократских промена. Зато је тражио ослонац својих политичких идеја у емотивним импресијама националне идеје код младих, захтевајући напуштање старих политикантских клишеа и борбу за национално ослобођење до последње истраге.

Слободан Јовановић је подржавао ентузијазам свог оца. Био је спреман да оправда своје име и трагао је, проучавајћи блиску прошлост Срба, за континуитетом националног става и одлучности борбе за ослобођење и стварање државе. Сазнања су га међутим, довела до опрезнијег приступа и изоштравања критичког односа према оном што се, током тог процеса заиста дешавало.

Превише ентузијазма и плаховитости, без реалног упоришта, доминација конформизма над истрајавањем на слободарским идејама, као и опортунизам насупрот развоју политичке мисли, бацили су једно врло незгодно светло на историјске догађаје којима се бавио. Све то утицало је на Јовановићеве погледе који су Србе суочили са отклоном од подобне слике праволинијског националног развоја.

Испуњен овим сазнањима, у овом свом рукопису, а у намери да пронађе разлог зашто су она таква, Јовановић је, између осталог, обратио пажњу на друштвену појаву тзв. „полуинтелектуалца“. По његовом мишљењу, то је добро прорачунати човек који поседује одређено знање, без жеље да га продубљује, а на основу којег нуди одговоре на готово сва „горућа“ питања актуелне геополитичке стварности.

Идентитет „полуинтелектуалца“ се уобличавао у односу према најширим куллтурним вредностима народа. За Јовановића, када се говорило о култури, морале су се узети у обзир „све гране духовног живота: не само наука него исто тако … вера и морал, … књижевност и уметност,… политика и право, … војска и привреда, ….обичаји и забаве“.(2) У односу према свим овим аспеткима испољавања културе испољавао се идентитет „полуинтелектуалца“.

Њега није обесхрабрила одговорност услед суочавања са сазнајним изазовима, већ је његов одговор био у релативизацији очекивања. Зато је овај тип личности постао пробирљиви манипулатор који конзумира одређене садржаје, без намере да у њих проникне. На основу тога конструише своје ставове чије су одреднице предвиђања, која нису лишена чак и проницљивости о томе шта очекује владајућа политичка елита, а све то у намери да се од тога материјално, што боље окористи.

Овом наративу, који је критиковао још Владимир Јовановић, својствен је двоструки и опречан однос. Најпре, он се ослања на одлучну одбрану сопствених ставова у односу на критику слободно мислећих људи, које занима целовити и, на знању утемељени приступ без користољубља и који у њему виде једну неприхватљиву обману. А са друге стране постоји и лакоћа (под)свесне спремности да се ставови напусте уколико сигнал од власти буде протумачен да су непожељни.

Као слободарски мислилац са првим именом које на то обавезује, Слободан Јовановић је актуелан и данас, али су облици испољавања ових мимикрија још разноврснији. Продубљујући Јовановићеву идеју о „полуинтелектуалцу“, скрећемо пажњу на могуће савремене појаве овог наратива. Данашњи његов вид испољавања је заправо пожељна форма медијске креатуре. Она се негује и утиче на његово бујање, које, опет није отежано јер не захтева велике интелектуалне напоре. Тако се суочавамо са хиперпродукцијом „умних људи“ који све више затиру траг слободног и критички настројеног промишљања, а праве пут очекиваним иступима.

Данашњи „полуинтелектуалац“ има две форме испољавања. Прва је спремност заиста образованог човека, наученог да аналитички и целовито промишња, да се прилагоди и претвори у пропагатора пожељних ставова. Он претерано и претенциозно истиче своју лојалност управо зато што је превртљив и спреман да, уколико се за то укаже прилика, одмах откаже оданост. О тој притворности писао је и нобеловац Чеслав Милош (1911-2004) када се осврнуо на кетмане,(3) људе који претрајавају политичке елите којима, у највећој понизоности, служе, а постају им најљући непријатељи у времену када пропадају. Интелектуална способност овог притворника или симуланта се претвара у „лукавство ума“ које тачно зна шта је потребно рећи у тренутку и шта су очекивања у непосредној будућности. На тај начин он постаје ктитор самообмана и од тога не одустаје, с правом се надајући материјалној сатисфакцији. Он је имун на моралне придике јер је схватио да морала одавно нема.

Други тип „полуинтелектуалца“ је онај чији је домет промишљања много скроминији, али је зато врло спретан у конструкцији хвалоспева, обогаћујући жељену причу бројним детаљима који, суштински ништа не доприносе, али стварају утисак добре упућености и самопоуздања. Ова прича умишљеног аналфабете, усредсређена на дрво не уочава шуму у којој се оно налази.

Ова два типа често иду у спрези један са другим. Доминирају медијским простором, спремни да осуде сваки покушај ремећена сопствених, не малих привилегија. И не само то, они полако преузимају и образовни систем, трудећи се да свој образац понашања и интелектуалне (не)знатижеље пренесу на младе генерације. Њима треба пружити одлучан отпор и обновити тековине српског идентитета којем је, како је писао академик Михаило Ђурић (1926-2011), „највише својствена идеја слободе“.(4)

То треба да је наш аманет за младе генерације и то је једини „културни образац“ који има смисла.

(1) Владимир Јовановић, „Клике и странке у Срба“, Изабрани списи, Службени гласник, Београд 2011, стр. 123.

(2) Слободан Јовановић, Културни образац, један прилог за пручавање српског националног карактера, Стубови културе, Београд, 2005, стр. 42.

(3) Чеслав Милош, Заробљени ум, БИГЗ, Београд, 1985.

(4) Михаило Ђурић, „Слово Љубве“, 1994, у: Србија и Европа, БИГЗ, Београд, 2003, стр. 98.

()