Самообмањивање
У психологији појединца, а и социјалној психологији, постоје стања испуњена тежњом човека или његовог колективитета да одређену ситуацију сагледа другачије, тачније речено лепше од онога што је у стварности и да живи у убеђењу да је стварност оно што ми мислимо, а не оно што заиста јесте.
Такво стање жели се створити у српској јавности након потписивања међународног „Споразума о нормализацији економских односа Србије и Косова“, који су 4.9. ове године у Вашингтону потписали Александар Вучић у својству председника Републике Србије и Авдулах Хоти као премијер тзв. Косова. Одмах по његовом потписивању у српској јавности уследиле су праве салве самообмањивања, у виду Вучићеве (само)похвале „да ћемо тешко у будућности имати овако добар споразум“. Нажалост, и овај пут стварност је сасвим другачија и говори нам, само кад бисмо хтели да је прихватимо, о више разлога за незадовољство, а једном од њих, оном најважнијем, посвећен је овај невелики текст. Реч је о чињеници да је то споразум који је потписао председник Републике Србије као шеф државе са тзв. Косовом, чиме је признао тзв. Косово као државу. Од ове чињенице не може нас одбранити ни самообмана у виду тврдње да је господин Вучић потписао један, а господин Хоти други, физички одвојен текст, то јест да не постоји јединствени документ на којем би се заједно налазили њихови потписи.
Ово самозаваравање не пије воду тамо где је правно најважније, а то је међународно јавно право, пред којим узмиче унутрашње право држава. Да би се разумела та стварност, подсетићу на нешто што је још давне 1930. године утврђено Конвенцијом из Монтевидеа (Конвенција о правима и дужностима држава). Њом је одређено да „држава као личност међународног права мора поседовати следеће квалификације: а) стално становништво, б) утврђену територију, в) владу и г) капацитет да уђе у односе са другим државама“. За правилно сагледавање овог проблема, нарочито је важна квалификација под тачком г). Нема капацитета да се уђе у правни однос са другим државама, ако те државе не пристају на то. С тим у вези није најболније када са тзв. Косовом у правни однос уђу САД или ЕУ, који су нас бомбардовали, окупирали и противправном силом од државе Србије отели тај дио њене територије, већ је најболније када у правни однос путем међународног споразума од 4. септембра 2020. са тзв. Косовом уђе Република Србија, и то ни мање ни више до путем свог председника. Истина, није ово први случај, јер је Србија 19. априла 2013. године са тзв. Косовом закључила Бриселски споразум у којем је (тачка 14) дословно уговорено да „ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“. Тиме је Србија још тада не само преузела правну обавезу да не блокира тзв. Косово на путу чланства у ЕУ, где могу бити само државе, већ је и признала тзв. Косову капацитет да уђе са њом у правни однос al pari.
Те 2013. године Србија је то учинила путем свог премијера Ивице Дачића, који је у том својству потписао Бриселски споразум. Ове 2020. године Србија нажалост поново признаје тзв. Косово, с тим што је то овај пут учинио Александар Вучић, иако покрајине не потписују овакве међународне споразуме са државом чији су саставни дио.
Истичем то због садржаја вашингтонског споразума, у ком је, одмах на почетку, уговорено да су се „Србија и Косово сагласили да ће напредовати у економској нормализацији“. Када се тако уговори, а уговорено је, онда правно није важно што такав садржај у једном документу потпише господин Вучић, а у другом, само физички одвојеном документу, то исто потпише господин Хоти. Јер, чланом 2. Бечке конвенције о праву међународних уговора, као важећег извора међународног права, прописано је да није важно да ли је споразум садржан у јединственој исправи или двема, односно више међусобно повезаних исправа. Узгред речено, истом конвенцијом је прописано (члан 27) да се држава не може позвати на одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршавање уговора.
Уз одредбе о једногодишњем мораторијуму којим је уговорено да тзв. Косово у наредних годину дана неће тражити пријем у међународне организације, што Србија прихвата те се још обавезује да ће се и она у наредних годину дана уздржати од формалних или неформалних захтева за одпризнавање тзв. Косова, то су разлози који указују колико се самообмањујемо када кажемо да Србија недавним споразумом није признала тзв. Косово.
(аутор је редовни професор уставног права)