Параправосудне формације

Већ неко време Србија је сведок медијске офанзиве коју уз „малу помоћ пријатеља“ организује отац једног, на несрећу, убијеног детета. Уз сво разумевање које човек просто мора да има пред размерама бола родитеља који је на тако ужасан начин изгубио своје дете, ипак, мора се указати на погубне последице кампање коју он, надам се у свом незнању и руковођен заблудама, води.

Поменута офанзива на јавно мњење се састојала од активности на заоштравању казнене репресије у области сексуалне делинквенције које су у стручној јавности, углавном, оцењене као непотребне. Власт се под притиском лаичке јавности повила и изменила кривично законодавство. Ова јавностје, наиме, увек „кажњавајуће“ расположена. Та појава је у криминологији описана под називом „пунитивна јавност“ и да се приметити у скоро свим савременим друштвима. Осећањима људи која се развијају из страхова је лако манипулисати, а један од најјачих које је лако развити је страх од криминалитета. Иако лаичка јавност нема свест о правим размерама криминалитета или стварној опасности коју он представља за друштво, једнако као и о средствима за борбу против њега, она је увек расположена за више кажњавања (просечан човек ће на питање шта чекује од кривичног правосуђа увек рећи: више зидова, више решетака). Нарочито када је средиште кампање наводна или стварна брига за децу као жртве. Због тога је свака таква кампања у старту осуђена на успех. При свему томе, општој лаичкој јавности се нема шта замерити. Њене намере, тежње и мотиви су овде крајње чисти, искрени и беспрекорни. Она се грози напаствовања деце, као што би то морао, верујем, сваки нормалан појединац. Оно што јој се да замерити је незнање о реалним дометима, могућностима и сврси кажњавања у једном савременом друштву у којем је политика сузбијања криминалитета устројена као рационална државна делатност заснована на давно постављеним и вишеструко провереним научним закључцима.

С тим у вези треба одбацити аматерске аргументе типа: „А Малчански берберин?“ На једном или неколико бизарних случајева се може распалити страх код људи, скренути њихова пажња и генерисати подршка за непотребне и сувишне законе, али се на њему не могу базирати научни закључци. Они се изводе научном методологијом. Стварање представе о криминалитету на основу малог броја изузетних и несвакидашњих, колико год одвратних и одбојних случајева, о којима медији сензационалистички извештавају стављајући нагласак на несвакидашње и неубичајене детаље, може се поредити са искривљеним огледалима у циркусу: колико год да се човек види у њима, представа коју она стварају не одговара стварности.

Ова захуктала законодавна активност се не смирује. Сада се предлаже нови закон по угледу на нека законодавна решења у САД, према којима се у случају нестанка детета активирају сва средства информисања (медији, друштвене мреже, електронски билборди итд.). Она прекидају редован програм и преносе податке о несталом детету и месту где је последњи пут виђено. За назив ове иницијативе се користи енглески израз „Amber alert“, што би се могло превести као „Амберина узбуна“ (у питању је име детета након чијег убиства је у САД 1996. године по први пут у свету уведен овакав механизам). Предлагач креће од претпоставке да би дете тако лакше и брже било пронађено. Он не размишља да ће људима такви прекиди емитовања радијског или телевизијског програма врло брзо досадити и да ће се по оној народној логици „држ’те вука“ врло брзо престати да обраћају пажњу на њих. Просто и једноставно, изузетни случајеви на које становништво обраћа изузетну пажњу то могу да буду само док су заиста изузетни. Чим постану свакодневица, а то ће бити с обзиром на број пријава нестанака деце у Србији годишње, народ ће их доживљавати исто као и временску прогнозу. Гледа се, али са пола пажње и „преко ока“ тако да увек некако покиснемо. Посебно треба указати на расипање драгоцених људских ресурса полиције на, децу која се након свађе са мајком/оцем око оскудног одевања/оцена у школи или неодговарајућег момка/девојке упусте у бег од куће као вид протеста против стега породице. Да не спомињемо оне који намерно/случајно забораве да се јаве кући када после изласка преспавају код другарице/другара односно момка/девојке или у истим околностима случајно/намерно искључе мобилни. Проценат описаних у укупном броју несталих у потпуности делегитимише инцијативу.

Свеопшта и сумарна оцена овог измењеног кривичног законодавства би их у првом реду сместила у тзв. специјално кривично право, будући да представљају изузетак од редовног кривичноправног система или служе само за специјалне случајеве. Стварање таквог тела права је лоша појава у сваком правном систему. Специјални закон, специјална казна, специјална надлежност, специјалан третман за специјалне случајеве на крају воде специјалној правди. Она, међутим, не може да има било какав придев (специјално) испред себе. Да би нешто било праведно оно мора да једнако важи за све или ни за кога. (Подсетићу читаоце да је то један од кључних приговора који су људи из струке упућивали нпр. Хашком трибуналу. Ако важи само за тачно одређен рат, и само за тачно одређене државе и у тачно одређено време, онда мора да је правда коју дели такође – унапред тачно одређена). Најбоље оцену основаности ових закона даје чињеница да их у колоквијалном говору сви називају личним именима настрадале деце: Маријин, Тијанин, Амберин или Алексин закон итд. Закони су општи акти, а то значи они који важе за неодређен круг случајева и неодређен круг лица за неодређено будуће време. Они не важе за тачно одређено лице и одређен случај из прошлости. За то се у нормалним државама користе пресуде. Ово нас води закључку да то можда и нису (у материјалном смислу) закони већ некакве закаснеле пресуде умишљеним и/или стварним актерима умишљених и/или стварних друштвених феномена и појава.

Са положаја иницијатора измене закона, поменути отац се упустио и корак даље. Од измена закона сада се упустио у њихову примену и извршење.

Тако се из његових изјава види се да он доноси одлуке о „политици“ кривичног гоњења у Србији јер је од свих педофила у Србији одабрао 5 „моћника“ по свом произвољном избору које ће лично да гони. Свим осталим педофилима је на неки само њему знан начин опроштено јер је он одлучио да нису у средишту његовог интересовања. Осим тога он прикупља како обавештења тако и „доказе“ о овим случајевима што води закључку да истовремено пише кривичне пријаве и „подиже“ оптужнице чиме је себи узурпирао функције полиције и тужилаштва. Тако прикупљена обавештења и „доказе“ држи код себе и од њега ексклузивно одабраног круга људи, полиција и тужилаштво у њих немају увид док он то не одлучи. На крају, из његових изјава се види да човек доноси како изреке о кривици, тако и одлуке о врсти и висини казне јер је он одредио где је место тим људима („у затвору“) и колико дуго („доживотно“). Из овога се да извести закључак да човек пише и пресуде односно да је сам себи доделио и функцију судије.

Све у свему ово је једно крајње недопустиво стање које постоји само још у кора-од-банане-државама. Узурпација правосудних функција (од стране било кога), а затим и њихова концентрација у рукама једног човека (било којег) по моделу неке приватне инквизиције, може да има крајње опасне последице. Споменућемо само неке од њих. Шта ће бити са свим оним педофилима које такав „приватни инквизитор“ не „оптужи“? Да ли је њима опроштено? Да ли се обележавањем појединаца као педофила нарушава претпоставка невиности? Да ли је „инквизитору“ пало на памет да му неки злонамерни појединац у полицији, по свему судећи, селективно даје податке о току неких кривичних поступака, а друге крије од њега, наводећи га на криви траг? Да ли му је пало на памет да је можда злоупотребљен у неком полицијско/политичком обрачуну? Да ли схвата да је можда фигура у туђој игри којој није дорастао? Шта ако су подаци о неким наводним или стварним педофилима „процурели“ управо да би други, далеко важнији и моћнији, били заштићени? Из разлога праведности, објективности и непристрасности за кривични прогон се бирају професионалци, а не лично озлојеђени чланови породица жртава. Ово друго је одлика друштава која још увек имају крвну освету. Укидањем крвне освете људи се одвајају од дивљаштва и уздижу у раван цивилизације. Није ли управо из овог разлога у процесне законе уведен институт изузеће судије или тужиоца? Од свега што би један „приватни инквизитор“ могао да предузме најштетније је приватно спровођење „истрага“. Управо због ове опасности сваки нормалан кривични законик, па тако и наш, има читав низ кривичних дела за оне који се усуде да приватизују правосуђе, као што су непријављивање дела и учиниоца (члан 332.) или ометање правде (члан 336б. став 2.). Најважније кривично дело које чине такви узурпатори правосуђа је повреда тајности поступка из члана 337. КЗ. Оно је успостављено управо у сврху ефикасног вршења кривичног гоњења. Јавност кривичног поступка у истрази је ограничена. Чак и када би приватни кривични поступак био могућ, овако аматерско „вођење“ истог, води опасности да „осумњичени“ (будући да их „инквизитор“ преко медија обавештава да се против њих води „истрага“) уклањају доказе, подмићују сведоке, беже из земље итд. Без ограничења јавности раних фаза кривичног поступка све касније су бесповратно компромитоване.

Сви они који га оправдавају треба да знају да он може бити извор читавог низа штетних појава у нашем друштву. Будући да се одазвао хајци на тзв. Малчанског берберина његов пример је следио и гомила самоорганизованих појединаца, ловаца, извиђача, планинара, таксиста и којекаквих авантуриста који су сви скупа само сметали полицији да ради свој посао, газили по доказима, уништавали трагове бегунца, правили збрку и усмеравали потрагу у кривом правцу. Након тога су га следили нови самозвани браниоци поретка и закона у Србији који су пре два месеца испрепадали мигранте на београдским улицама. Молим да се смире сви који мисле да између ове две групе има било какве разлике. Нема никакве. И једни и други су викенд-ратници који само на речима штите наше жене, девојке и девојчице од силовања. То што су фиксирали свако свог крвника говори о њиховим сопственим фрустрацијама, а не о стварној опасности од неког будућег силовања. Постављам питање: што не крену да „јуре“ набилдоване и наоружане нарко-дилере? Они су већа претња нашој децу од педофила, зар не? Дрогиране деце је далеко више него силоване. Утисак је да су сви скупа само још један доказ да је Србији преко потребно обавезно служење војног рока и повремене војне вежбе. Да неко не би ове речи протумачио као увреду треба нагласити: добре намере им свима служе на част, лоши потези сведоче како о њиховој незрелости тако и о слабости државе да спречи ову „приватизацију“ кривичног правосуђа.

Приватно спровођење правде карактеристика је прецивилизацијских и праисторијских друштава. Од њих смо се, каже Фројд, узвисили и уздигли у државу тренутком укидања крвне освете и установљавања кривичног права и правосуђа као најтипичније и, врло вероватно, најважније државне функције. Колико је по деловање једног друштва као државе оно важно говори чињеница да је од 10 тачака тзв. Аустроугарског ултиматума српској краљевској влади јула 1914. године испуњено 9. Само једна није: да аустроугарски правосудни органи спроводе кривични поступак у Србији. Она држава која нема слободу да на својој територији спроводи кривични потупак, није више држава. У одбрани ове вредности Србија је у Првом светском рату платила велику цену, а плаће је и данас (Хашки трибунал).

Колико може да буде не само опасно него и комично када неко самовољно и по сопственој „стручној“ процени фиксира другог као зликовца и упорно хоће то да докаже urbi et orbi је лепо у нашој драмској уметности описано у „Балканском шпијуну“. Ако „Чворовићи“ наставе да овако поступају Србији ће поред појма паравојних формација бити потребан и нови појам: параправосудне формације.

(аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду)

()