A sad smo ih se setili
Neprijatelj se iznenada pojavio na granicama, naša peta kolona ga uredno prebacuje u sve gradove i u svaku instituciju. Došlo je vreme da Štab pripremi odbranu, a bogami i kontranapad.
Konačno ste nas se setili!Evo, i mi smo došli na red, dobili smo priliku,poslati smo u prve borbene redove, iako se osećamokao trećepozivci,ko će drugi ako ne mi. Doduše, Štab nije baš imao čime da nas opremi pa čekamo neprijatelja na ledini, nezaklonjeni i skoro goloruki, poneli smo od kuće šta je ko imao. A i nemamo dovoljno saznanja o neprijatelju, sigurno se informacija izobličila, promenila,dok nije stigla do nas. Šta da radimo, svako gleda kako da najbolje zaštiti sebe i one iza sebe. Ali avaj, neprijatelj je nevidljiv, nepredvidljiv, opak, uporan pa imamo gubitke, što ranjene, što izginule.
Ovo nije izveštaj sa fronta, nakon naglog upada neprijatelja, pa se stanovništvo, seljani i građani, skupili na obližnjoj čuki, rešeni da ne daju okupatoru da uđe u selo. Ne, ovo je izveštajlekara specijalisteopšte medicine, stuba naše primarne zdravstvene zaštite, prve barijere u borbi sa Covid-19 pošasti.
Kako se naš zdravstveni sistem, u ovom slučaju primarna zdravstvena zaštita, bori protiv epidemije? Mi, pacijenti, koji imamo svog izabranoglekara, odmah mu se obraćamo,tražeći pomoć ili savet.Ali kako da dođemo do njega? Zakazivanjem? Nema šanse! Možemo pozvati Pozivni centar, oni nas upisuju na 10 minuta, ali možda za sledeću nedelju jer sad nema termina.Svi bi da dođu i čuju savet lično od doktora, normalno. U slučaju kad imamo sreće i dobijemo svoj termin, dođemo u ambulantu ispred koje nas čekaju naoružani vojnici! Pa neću valjda da opljačkam ambulantu i ukradem nešto (maske kojih nema!) ili možda da napadnem doktore, ili…? Dobro, dođe i moj red, iako je u čekaonici mnogo različitog sveta, ljudi koji boluju od različitih bolesti, očekivano, niko ne ide kod lekara zdrav.Kad neko kine, ne znam da li je korona ili samo prehlada, nismo sortirani, nemamo maske.Uđem u ordinaciju i vidim da ni doktorka nema masku?! Pa kako je to moguće? Zar nam nisu naši najveći prijatelji poklonili (malecni deo) ili prodali (skupo) dovoljno maski da ih bar doktori imaju? Sad ja paničim…pa doktorka će me zaraziti, ko zna ko je sve njoj kijao u lice.Pitam je da li je testirana na koronu, kaže: nije, „struka” joj je rekla da nema indikacija.
Ipak, kad sam namerio da ponovo dođem u ambulantu, bilo je malo više reda: trijaža se radi prvo telefonom pa se onda „sumnjivi” upućuju u „ambulantu za potencijalno zaražene” u kojoj takođe rade lekari opšte prakse. Tu se obradi jedan broj pacijenata pa neki odustanu od dolaska u ambulantu. Oni koji ipak dođu, bivaju saslušani i obrađeni. Dođe s vremena na vreme i neko ko je sigurno odmah trebao otići u „ambulantu za potencijalno zaražene” ali šta je tu je, sistem uliva više poverenja. Mislim ja, dobro je, Štab je pohvatao konce, konsolidovali smo se nakon prvog udara. Ali avaj, to je stanje u mojoj ambulanti, kako je drugde, čujem od rođaka, liči mi na priču od pre mesec dana.
U nekom drugom vremenu imali smo zdravstveni sistem koji se sastojao od primarne (domovi zdravlja), sekundarne (specijalstičke ambulante, dnevni stacionari…) i tercijarne zdravstvene zaštite (bolnice i instituti). Prevencija je bila izuzetno značajna i pridavala joj se dužna pažnja, nije prenebregnuta narodna mudrost sažeta u poslovici „bolje sprečiti nego lečiti”. Pacijentu se posvećivalo vremena koliko je potrebno, nekom kraće, nekom duže. U ambulantama su lekari opšte prakse vadili krpelje, šili posektione i radili ostale manje intervencije.Specijalistima su slati samo slučajevi koji nisu mogli da se obrade u lokalu i tako nisu previše opterećivali specijalstičku službu običnim stvarima.
Specijalisti su opet koncentrisani na svoju oblast tako da su do bolnica (ustanova visoke medicine koje su naravno i najskuplje jer u njima rade visokospecijalizovani stručnjaci koristeći najskuplju opremu ) stizali pacijenti koji su zaista tamo i pripadali.
Postepenim reformama uloga primarne zdravstvene zaštite je smanjena i potpuno obezvređena. Lekari opšte prakse (u daljem tekstu LOP-ovi) i specijalisti opšte medicine (u daljem tekstu SOM-ovi) su dovedeni na nivo skretničara tako što popune uput za specijalistu ili daktilografa jer prepisuju lekove koje je odredio lekar specijalista. Imaju minimum 35 pacijenata dnevno, zakazanih na 10 minuta. Nekom pacijentu je to dovoljno.Drugom je potrebno 3 puta tolik, ali ne, ne može, jer onda LOP(ov) nema „izvršenje”, a pacijent kojem je oduzet termin napada naravno lekara, zbog sporosti. Bože moj, gubi dragoceno vreme, zašto se uopšte i zakazuje. Pacijent naravno može da se žali zaštitniku prava pacijenata i onda suLOP(ovi) i SOM(ovi) pod istragom, u startu prokazani, tako da akronimi njihovih poziva i kvalifikacije prerastaju u pežorativna imena kojima ih nazivaju i opisuju im karakter. E sad, kad je zagustilo, ‘ajde na prvu borbenu liniju… ali sam se snađi, ponesi masku i rukavice od kuće ako nećeš da zaraziš sebe i pacijente. A testovi? Pa nema za sve, zar ne?
Iskustva zemalja u kojima nije istaknuta primarna zdravstvena zaštita, već je svedena na instituciju „kućnog lekara”, govore da se veoma teško nose sa sadašnjom epidemijom. Razlog je relativno jednostavan: kad pacijent ima problem, zove „kućnog lekara”, ovaj posumnja da je zaraza i odmah pacijenta pošalje u urgentni centar ili na infektivnu kliniku. Kad tamo, nema mesta, zagušenje! Logično, jer svi šalju na isto mesto i onda se dešavaju prave katastrofe. Uštede koje država (tj. zdravstveni fondovi) ima obija se o glavu i pacijentima i državi. Kad lekari, kao u ratnim uslovima, moraju da prave trijažu koga će priključiti na respirator a koga neće, ne vredi ni novac, ni bogata država, jer respiratora sad, kad su najpotrebniji, NEMA dovoljno.
Proćiće i ova pošast, pobedićemo nevidljivog neprijatelja, stvari će se vratiti u neku novu normalu (ništa više neće biti isto) i ako smo pametni,izvućićemo pouke, naravoučenije, kako kaže veliki Dositej.
Kao i u svakom zlu, ima u ovom ima valjda nešto i dobro, pa neka jedno od dobrih stvari bude vraćanje institucije lekara opšte prakse na mesto koje mu i pripada, na mesto prvog, najvažnijeg stražara i čuvara našeg zdravlja, koji nam pruža pomoć, daje nam savet i pruža utehu. Vratite dostojanstvo tim vrednim i požrtvovanim ljudima kojih smo se setili samo kad je gusto, a kad je sve u redu, na njih, smatramo, imamo pravo čak i da vičemo, da ih nazivamo LOP(ovima) i SOM(ovima), da nemamo razumevanja ako prethodnom pacijentu posvete 30 umesto 10 minuta, ili kad neće da nam prepišu lekove za koje smo mi na Inetrnetu utvrdili da su najbolji za nas!
Biće još bitaka, sad je prilika da se valjano spremimo za budućnost.Ako smo ih se sad setili, nemojmo ih opet zaboraviti. Treba da im tapšemo dokle god svemoćni Štab ne prepozna njihov doprinos i vrati im ulogu koju zaslužuju.