ЦРНОГОРСКИ БЕРБЕРИН

Два догађаја су обележила прелазак из 2019. у 2020. годину. Први је случај тзв. Малчанског берберина, а други његовог црногорског парњака. Поред недвосмислено великих разлика у друштвеном положају (један је цео живот провео на врху „ланца исхране“, а други на дну) упадљиве сличности ова два случаја навела су ме да пробам да их упоредим. Будући да је случај првог берберина мање-више закључен сазнања добијена из поређења би могла дати упутство како да се архивира и овај други.

Упркос супротном мишљењу, обојица су урачунљиви, само су поремећени. У првом случају у питању је психопата. У другом случају у питању је кабадахија који након 25 година неуздрмане позиције апсолутне моћи доживљава „излив власти у мозак“. Не каже узалуд изрека да ко стално држи мерило у рукама на крају изгуби меру. Ко стално гледа са врха куле власти тај на крају види само варљив осмех и непоуздану услужност свог најближег окружења. Слабог карактера, каквог га је Бог дао, дозволио је да га заведу јефтине спољне манифестације власти па се одушевљава простачким јунаштвима и храни мржњом према онима који имају храбрости да му у лице саопште његове мане. Када је био гладан причао је једно, а сада када се након 25 година заситио, друго. Пожелео је да буде превише господар, а премало слуга. И сада, уместо да служи великим идејама и трајном делу, он се од поремећаја презнојава савијених леђа пред променљивом наклоношћу и пролазном милошћу страних моћника.

Обојица немају избора. Они су, наиме, добили „понуде које не могу да одбију“. Први је добио неодољиву „понуду“ сила своје психопатске структуре личности која нема оне баријере у савести, које има сваки нормално социјализован човек. Његова вољна страна духа нема снаге да се супротстави поремећеним нагонима. Други је укљештен неумитним токовима необјављеног Другог хладног рата. Свим својим сатрапима у том рату САД је понудила неограничен кредит у безбедности, али са зеленашком каматом. Тим лихварским послом се обесним деспотима обезбеђује имунититет од апсолутно сваког лоповлука, неподоштине или зла којег би се стидео иоле просечан човек, а камоли владар. Заузврат, они морају да дају гаранције да у одсудном моменту у рату њихова војска неће пребећи на другу страну. У случају Црногорског берберина гаранције су тражене у виду хипотеке над националним и верским идентитетом народа којим влада јер Американци знају да несједињени православци никад не би ратовали против Руса. Са разлогом претпостављајући да Црногорски берберин дуг који је преузео не може да исплати (као и већину других, рецимо онај од Кинеза за аутопут од мора до Србије), Американци су хипотеку активирали одмах.

Обојица отимају и блуде. Први отима невине девојчице. Други је испуњавајући кредитну обавезу према Американцима „узјахао“ невини народ. Отима му светиње и у акту противприродног блуда предаје их својим сладострасним калфама, који се, поносни на свог берберског ментора, крсте левом руком. Њихова колекција сабраних порнографских мисли и дела може се мерити само са оном у поносном власништву потписника „Апела 88“.

Оба берберина су надљуди. Свемоћни, силни, неухватљиви, невидљиви и свеприсутни. Где год и помислите да се појаве, и колико год снага пошаљете на њих, они обљубе кога су хтели и у тренутку нестану. Колико год активирали полиције, војске, жандармерије, специјалаца не можете да им доскочите. Таман помислите да сте га окружили у напуштеним чатрљама у Вражогрнцима, а берберин осване на VIP-забави у Мајамију.

Сад стижемо до битних разлика. Званична Србија се свог бербера стиди, док се званична Црна Гора својим поноси. Да ли је то разлог због кога је Србији решила проблем са својим берберином? То је одличан почетак, али то није довољно. Оно што је било потребно јесте да је незванична, народна Србија престала да га се боји и почела да га презире.

И заиста, када је решен проблем са Малчанским берберином? Тек када се у хватање укључио народ. Бербери, наиме, своје жртве не држе паралисане силом него страхом. Када се обичан народ окуражио, активирао, самоорганизовао, изашао на терен, и почео да га тражи, тада је био почетак бербериновог краја. Као и увек, када се обичан народ ослободи страха од неког силеџије и супротстави му се, он је готов.

Наравно да то није тако лако да се деси као што је лако да се напише. Наиме, берберима се не испушта та бритва страве из руку. Знају они да без ње нема живота. Зато је и овај српски био тако жилав. Годинама је престрављивао људе. И треба нагласити да није био сам. Бербери никад нису. Њима увек помажу професионални проповедници хистерије. Они су стално ужасавали људе речима: „бербери су ту, закључавајте ваше ћерке“! Зато они тако успешно отимају и блуде. Халуциногени плодови сетве страха паралишу њихове жртве и спречавају отпор. Ипак, мало по мало, упркос пропагандистима страве, душевни окови који су паралисали народ су храброшћу, која долази са презиром и гађењем, покидани. Самоорганизујући се његове потенцијалне жртве су га стисле, сужавале круг око њега, пратиле су му смрадни траг, сузиле обруч и тако га натерале, прво да почне да прави грешке, а затим и да пусти своју ловину. Тог момента је био готов. Чим бербери више немају то болесно окружење страха које им омогућава да обављају њихово одвратно предузеће постају фуснота у уџбеницима криминологије. После тога, остаје само - бријање.

Зато се Црногорском берберину не силази са позорнице терора. Зна он добро оно што је Кисинџер давно написао: само је једна ствар гора од тога да будеш непријатељ Американцима, а то је да им будеш пријатељ. Али је, како смо рекли, добио понуду коју не може да одбије. И сад је у ситуацији да мора да појача своју офанзиву ужаса да би успео. Као и сви бербери и он има помоћ занатских пророка пропасти. Међутим касно је. Док се он мувао по Мајамију обичан народ у Црној Гори је почео да га се стиди и презире га. Окови страха су покидани. Народ се охрабрио и натерао га да направи кључну грешку – једним јединим законом је 30% Срба претворио у 70% несједињених православних хришћана.

И сада ће да га насапуњају.