Право покрајине на самоорганизовање, а не на самоодређење
По једном свом обележју, уставност Републике Србије и даље је заточник комунистичког конституционализма. Реч је о територијалној организацији заснованој на асиметричном децентрализовању државне власти по линији аутономних покрајина. Доношењем новог Устава 2006. Србија је пропустила прилику да територијалну децентрализацију заснује на другачијим основама, будући да је дотадашње искуство са аутономним покрајинама било изразито негативно. Несумњиво, Србији је потребан дисконтинуитет са оним уставним решењима која су подстицала дезинтеграционе процесе. Наиме, све док су заговорницима шире покрајинске аутономије пред очима уставна решења СФРЈ из 1974, на основу којих су аутономне покрајине имале статус који само формално није био једнак статусу федералних јединица, сваки покушај конституисања аутентичне територијалне аутономије биће пропраћен незадовољством. О томе сведочи и непрестана потреба војвођанских аутономаша да изазивају тензију у држави настојећи да поправе свој, ионако привилегован положај.