Устав Србије као сезонска роба

Дошло је време да почне озбиљно да се размишља о уставној ревизији, али како то урадити а да опет, у складу са нашим наравима, не добијемо на брзину срочен текст који грађани неће разумети, ни прихватити

Важећи Устав Србије није имао практично ни дана мира. Од почетка су га оспоравале поједине странке и невладине организације, али и правни стручњаци, да би убрзо и појединци из власти јавно рекли да је време да се Устав мења. Временом су се критикама „Митровданског“ устава (проглашен 8. новембра 2006.) прикључивали и други, замерајући му да је због Преамбуле о Косову закочио Србију на европском путу, да је онемогућио равномеран регионални развој, спутао аутономију Војводину, занемарио нека савремена достигнућа у области људских права, омогућио „бланко оставке”, унео контрадикторности у правни систем… Указивано је на брзину којом је донет, а због које су се и поткрале све те мане које су му проналазили или „пришивали”.

А онда председник Србије Томислав Николић са обележавања 50 година Уставног суда крајем децембра поручује да је уставна култура процес стицања свести о важности устава као документа који би требало да заузима највише место на лествици друштвених вредности, да она представља и подизање свести грађана о Уставу као инструменту ограничавања злоупотребе власти, посебно извршне, а не као средству за спровођење политике актуелне власти. Навео је и да Американци свој устав сматрају политичким и друштвеним светим писмом, Британци глорификују своју уставност јер немају јединствен формализован правни акт, а Французи се не одричу Де Головог устава који инсистира на националној суверености иако је Француска одавно чланица ЕУ.

Сада је дошло време да почне озбиљно да се размишља о уставној ревизији. Јер почели су преговори са ЕУ, а то значи и усклађивање правног система Србије са европским нормама. Али, како то урадити, а да опет, у складу са нашим наравима, не добијемо на брзину срочен текст који грађани неће разумети, ни прихватити, а у коме ће бити помирене различите жеље и интереси?

Проф. др Дарко Симовић са Криминалистичко-полицијске академије такође критикује важећи устав, наводећи да он не служи Србији на понос, да представља само унеколико надограђену верзију Устава из 1990. године, а у многим аспектима представља погоршање у односу на дотадашња уставна решења.

„Добили смо устав кога оптерећују расплинут и стерилан чиновнички језик, нејасности и противречности, као и поједина решења која су недемократичнија од оних предвиђених у његовом претходнику. Да ли Србија заслужује бољи устав? Одговор је свакако афирмативан, али нема сумње да већи број разлога указује на то да у постојећим околностима тај циљ не би био остварен”, истиче проф. Симовић и указује да пре свега, да би се сачувало достојанство устава, као највишег правног акта, не би требало непрестано говорити о његовој промени. Не само да се на такав начин угрожава правна сигурност, додаје он, већ се истовремено указује на скромну политичку културу која уставе претвара у најобичнију „сезонску робу“.

Попут њега, и проф. др Владан Петров са Правног факултета Универзитета у Београду противник је пречестог стављања на дневни ред уставног питања без претходно јасно изграђене концепције о томе шта у Уставу треба мењати и да ли можда треба мењати цео Устав. То је, како истиче, врста дискредитације уставног текста својствена државама у којима је устав политички инструмент, а не инструмент ограничавања и усмеравања политике.

Подсетивши да је крајем прошле године, 22. децембра, обележено 125 година од доношења Устава Краљевине Србије из 1888. године, проф. Симовић указује да је реч о једном од најдемократскијих устава тога доба који је настао као резултат компромиса Краља Милана Обреновића и све три оновремене политичке странке. Тако усаглашена решења у уставне норме преточио је Милован Миловановић, сорбонски доктор права и професор Велике школе.

„Лекција коју смо тада добили, данас је још актуелнија. Уставно питање није питање једног човека или једне партије, а још мање писање устава треба да буде поверено партијским поузданицима скромног уставноправног знања”, истиче он.

Према његовим речима, несумњиво је да нису сазрели услови за доношење потпуно новог устава, јер нерешено државно питање, првенствено оличено у неизвесности коначног статуса Косова, онемогућава доношење устава који би могао да претендује на делотворност и дуговечност. Осим тога, постоји низ отворених политичких питања око којих нема ни приближне сагласности релевантних политичких странака. Такође, опредељење ка европским интеграцијама ће наметати потребу усклађивања постојећих уставних решења са европским стандардима.

„Дакако, када буде сазрео тренутак за доношење потпуно новог устава, након постизања консензуса између најрелевантнијих политичких странака, тај занатски део посла, техничко уобличавање уставних норми, мора бити поверен људима из струке, конституционалистима. Будући на престолу правног поретка, устав треба да одликује јасан и прецизан израз, елегантност и једноставност формулисаних норми, хармонија и склад предвиђених решења. Зато, чину писања устава треба приступити искључиво у тренуцима мирне политичке свакодневнице, без исхитрености и брзоплетости уз што шири друштвени и политички консензус. Такав тренутак нама свакако није на видику”, закључује проф. Симовић.

Проф. Петров сматра да се може ићи са парцијалним променама Устава у више фаза. Тако је Француска, од 1995. до 2008, мењала свој устав. Формално и даље Де Голов Устав из 1958, то је садржински значајно измењен текст.

„Французи су формирали уставну комисију на чијем челу је био доајен уставног права Ведел. Овде, то не мора бити професор уставног права. Најадекватнији за руковођење тим послом могао би да буде председник Републике као демократски легитимисана, надстраначка личност“, сматра проф. Петров, додајући да је ипак претходно питање да ли постоји реална политичка воља да се иде у било какве промене Устава или је то још увек више на вербалном нивоу.

Како истиче, питање је шта се може сматрати добрим нормативним текстом, али кад се Устав донесе, чак и уколико садржи поједине нејасноће или лоша решења, треба га поштовати. Зато је важно донети реалан или „жив“ устав.

„Наши политичари, кроз историју до данас, нису били склони вођењу реалне политике, јер са њом се теже опстаје у бирачком телу. И кад је Устав донет 2006. знало се да је преамбула једна уставна ‘уобразиља’ и да се припрема друкчији сценарио“, наводи Петров. „Кључно питање у вези с преамбулом није да ли она правно обавезује и да ли је реално спроводива, већ да ли је она програм за будућност од кога се неће одступити или није. А то је политичко, а не уставноправно питање“, закључује Петров.

(текст објављен у Политици, 14. 3. 2014. године, „Устав Србије као сезонска роба“, Б. Баковић)